Иако су после величанствених литија многи помислили да ће падом са власти ДПС-а, почети стабилно раздобље, брзо су се разочарали. Нова, идеолошки хетерогена и танка парламентарна већина, у којој су помешане националне, грађанске, прозападне, проруске, просрпске и процрногорске партије, нису се показале довољно способне да оправдају велике народне наде.
Пише: Ненад Кнежевић
Враћајући се једном приликом из Рима, блаженог спомена митрополит Амфилохије испричао је једну анегдоту. Када га је покојни римски папа Јован Павле II упитао одакле стиже, он је одговорио: „Ваша Светости, долазим из једне мале државе, Црне Горе, и из једног малог народа који се зову Црногорци. Хвала Богу што смо мали народ, јер да смо већи о јаду би смо забавили читав свијет“. Можда нико и никада, није тако добро дефинисао Црногорце. Тако је и ових дана на политичкој сцени у трагично располућеној Црној Гори. Посвађана парламентарна већина свакодневно се међусобно страначки оптужује и исмева; заоштрена је безбедоносна клима; севају оштре речи и претње једних према другима; циркулишу разни сценарији ко ће са ким и ко ће против кога; пљуште дилеме ко је издао а ко је спасао човечанство итд. Као да је Црна Гора пупак света или пак неки економски и војни тигар типа Кине, САД или Русије, па да цели свет о свему одмах треба бити обавештен.
Иако су после величанствених литија многи помислили да ће падом са власти ДПС-а, почети стабилно раздобље, брзо су се разочарали. Нова, идеолошки хетерогена и танка парламентарна већина, у којој су помешане националне, грађанске, прозападне, проруске, просрпске и процрногорске партије, нису се показале довољно способне да оправдају велике народне наде. Посебан штимунг општој раштимованости нове већине дао је премијер Црне Горе проф. др. Здравко Кривокапић. Представљан као човек Митрополије, од речи, ауторитета, принципа, вере и поштења, он се убрзо показао као не мала супротност високиѕх препорука. Скоро све што је радио радио је контра овим принципима, до те мере да је постао смешан и другима и себи самоме.
Како каже народна мудрост – што се грбо роди, време не исправи. Тако је било и са овом тзв. Владом експерата, јер је скоро све од самог почетка у њој било грбаво. Убедљиво највећу политичку коалицију у новој парламентарној већини, која је изнела највећи терет литија и политичких прогона и чију окосницу чине ДФ и СНП, нови премијер је преко западних амбасада и најмањег коалиционог партнера УРЕ, уцењивачки и муњевито избацио из игре за министарске позиције. Потом је уследила читва серија бламажа новог премијера: срамна смена министра Лепосавића и многих српских кадрова, честитање државности Косову, подршка ЛЏБТ парадама у Подгорици, санкције Русији, бусање у прса о свом 200 процентном црногорству, похвале фашисте Славка Перовића и бившег Либералног савеза, хоћу-нећу игра са Патријаршијом око потписивања Темељног Уговора, избегавање пописа становништва да би се прикрио повећани број декларисаних Срба, стално вређање и провоцирање Демократског фронта чијим гласовима је и изгласан и одржаван као премијер, често мењање изјава, намерна конфронтација и провоцирање званичног Београда, непрестано просипање неистина итд. Све је то довело до тога да је Кривокапић на крају заслужено остао политички потпуно сам. Сирак тужни без иђе икога. Иако је често подмукло оптуживао ДФ, како то обично и бива, смену му је изненада најавио најмањи и граћански оријентисани покрет УРА, са до јуче његовим највернијим савезником Дританом Абазовићем. И мада се ни сада за политичку ситуацију у слуђеном дневнополитичком циркусу Црне Горе скоро ништа не може рећи са сигурношћу, једно је сасвим извесно: Здравко још увек није пао, ал кад ће, сви знамо. И заслужио је, јер је постао опасан и по углед Митрополије која га је предложила и по народ којег је преварио. Јер ако је Мило Ђукановић деловао по принципу „сви против Срба“, несретни и лажљиви премијер Кривокапић је деловао по принципу „Срби против Срба“, а то је далеко опасније и погубније по Цркву Божију, Црну Гору и цели српски народ.
