Због опстанка Српске Додик мора пружити руку Станивуковићу

Република Српска у знаку завера и подела

Било би логично да Додик први пружи руку двадесетседмогодишњаку Станивуковићу и присјети се како је то имати толико година. Тако би због позиције у републичкој власти био јачи и одговорнији. Због себе и због Српске.

Данас овдје странци никоме не могу помоћи, али многи ће рећи да значајно одмажу у консолидовању прилика у дејтонској БиХ, а нарочито у Републици Српској.
Као што је 1997. а и касније Додик био „дашак вјетра“, тако је и Драшко Станивуковић  2021. доживљен као „дашак промјена“ у Бања Луци. Број 27 је једино што ове појединце спаја, а много шта  их раздваја.
У недостатку договора и спремности на компромисе, брвно је и даље изнад провалије, а на њему има мјеста само за побједника. Ко то на вријеме схвати,  потенцијални је побједник.
Кад се завјере прекомпонују у политичке намјере онда мантра о „патриотама“ и „издајницима“ у јавном простору постаје смислена. У Републици Српској су то најчешће коришћене кованице, нарочито  када се настоји дискредитовати „друга страна“. Притом су и „једна“ и „друга“ страна грађани  исте земље и  истог народа.
Наравно да нема идеално „чистих“ и максимално „упрљаних“ актера на јавној сцени, који би се са крстом могли заклети у своју невиност. Сви су у једном тренутку играли на карту странаца и сви су се надали да ће неко други учинити за њих више него они сами за себе. Чињеница је да су неки профитирали од ангажовања странаца, али то је било доба непосредно након грађанског рата и вријеме значајног војног присуства тих истих странаца. Тада су пријетње одмаздом за непослушне биле реалне и често коришћене. Нарочито према националном табору који је заслужан за стварање Републике Српске. У међувремену је, у то доба анационални табор, данас постао врло националан па је преузео  диригентску националну палицу честим и  испразним „србовањима“, пријетњама сецесијом Републике Српске, референдумима о независности… Тако је Додик постао Србенда од сто и нешто кила, а опозиција је добила привјесак који не стоји, да је издајничка, пробосанска, бакировска итд.
Данас овдје странци никоме не могу помоћи, али многи ће рећи да значајно одмажу у консолидовању прилика у дејтонској БиХ, а нарочито у Републици Српској. Милорад Додик би најрадије видио леђа шефу овдашње  ОХР администрације, високом представнику међународне заједнице, Валентину Инцку. Да, истом оном Валентину, који му је у више наврата, минулих година, долазио на крсну славу – Ђурђевдан. Али сад му је Аустријанац, поријеклом корушки Словенац који течно говори српски, постао баласт и најрадије би га прогласио „персоном нон грата“. Да може…
Али, не може… па му ваљда и због тога шаље  поруке да треба да оде и да нас остави на миру. Да више не шаље фризиране извјештаје Уједињеним нацијама о Србима као „реметилачком фактору“ који спутавају дејтонску БиХ да постане, како у Сарајеву воле рећи, „нормална држава“. Како може нешто, настало без воље једног од три конститутивна  народа, бити нормално, кад је у изворном коду ненормално? Настало прегласавањем и убиством српског свата.
БиХ је далеко од нормалне државе и неки око Додика, укључујући и њега, би да профитирају на томе. Али грађани, ко грађани… памте све Додикове несташлуке, нарочито из послијератног периода када је био „дашак вјетра на Балкану“ у очима оних који су инсталисали Инцка и све његове претходнике. А „учинак“ једног од њих, Педија Ешдауна, био је погубан. Многи Срби су на властитој кожи осјетили сву накарадност његових аутократских поступака, нарочито у сфери људских права.
С ове временске дистанце слободно можемо рећи да је дотични непоправљиво уназадио људска права, а унаприједио и потхранио  узалудна сарајевоцентристичка очекивања.
Да би политичку сцену у Српској свели на персоналне токове и појаснили то помоћи ће нам фрагмент чувеног романа „Дервиш и смрт“, Меше Селимовића: ,,Четрдесет ми је година, ружно доба: човјек је још млад да би имао жеља а већ стар да их остварује…” Додуше, немам у виду четрдесете године на које се позива велики српски књижевник, него бих се задржао на броју 27. Наиме, 27 година је имао млађани  Милорад Додик када је далеке 1986. године постао предсједник Извршног одбора општине Лакташи, што је функција која примјерено данашњим условима и полугама власти, одговара позицији начелника општине или градоначелника.
Овдје се само по себи намеће питање – како то да је тада било прихватљиво и богоугодно да један 27-годишњак, већ на старту, на ловорикама буде дочекан као успјешан и перспективан, а 35 година касније, један други 27-годишњак, за политичке противнике, буде неприхватљив као градоначелник Бања Луке? Шта се то у међувремену, у вриједносном смислу, па и у схватању политике промијенило, те је оно што је тада било „ИН“, данас „АУТ“? То је питање на које никако не успијевам добити одговор међу присталицама тренутног неприкосновеног лидера владајуће странке у Српској, Милорада Додика. Зар је богохулно бити млад? Младост је и онда била и данас је –  предност…
Као што је 1997. а и касније Додик био „дашак вјетра“, тако је и Драшко Станивуковић  2021. доживљен као „дашак промјена“ у Бања Луци. Број 27 је једино што ове појединце спаја, а много шта  их раздваја… Мада је ријеч о људима који не пропуштају прилику да истакну да им је Република Српска изнад свега.
Додик је изборни губитник у Бања Луци, иако је по броју одборничких мандата, његова странка, уствари, изборни добитник… Али, његов улог у утакмицу за позицију градоначелника очигледно није био велики.
Или је пак Додик, што се такође не искључује, потцијенио свог политичког противника Драшка Станивуковића, кандидујући досадашњег градоначелника Радојичића, упамћеног као човјека са „вишком енергије али мањком аутономије“…
Додик би неке своје раније ставове што прије морао заборавити, нарочито оне, који су након изгубљене битке за позицију градоначелника, остали упамћени као пријетња грађанима Бања Луке да ће због заокруживања „погрешног имена“ остати без гријања.
Морао би први, јер је због позиције у републичкој власти јачи, пружити руку 27-годишњаку и присјетити се како је то имати 27 љета и велике снове и очекивања. Чак и ако Станивуковић не би прихватио испружену руку, остао би забиљежен тај покушај као Додиков поен. Дакле, због себе и због Српске.
Али, у недостатку договора и спремности на компромисе, брвно је и даље изнад провалије, а на њему има мјеста само за побједника. Ко то на вријеме схвати,  потенцијални је побједник. А провалија испод брвна је политички бездан за оног ко се не успије одржати на брвну.
године су општи избори и прилика да Станивуковић види у којој мјери ће његова и кампања његове странке посебно на друштвеним мрежама бити иновативна и колико ће успјети да задржи старе и добије нове присталице на терену гдје је апсолутни лидер, не само у Републици Српској. Додик ће пак морати одустати од копирања Станивуковићевих домета у тој области, јер му је један такав покушај већ пропао. Од њега се очекује да онемогући НАТО да се угнијезди у БиХ, да коначно закаже неки од најављених референдума о самосталности Српске и да га проведе. Може ли? Хоће ли? Те ствари би могле одлучити ко ће 2022. године остати на брвну а ко ће у провалију…

Пише Маринко Учур

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.