Заврзлама око референдума – власт глуми да је ЗА а опозиција подељена

„Да ли сте за утврђивање акта о промени Устава Републике Србије“, питање је на које ће грађани Србије одговарају са ’да’ или ’не’ на референдуму 16. јануара 2022. године. Оно што је јасно је да се Устав мења у области правосуђа да би се српско законодавство ускладило са европским у процесу приступања Србије Европској унији.

Пише: Редакција Балкан Фокус

У преводу, ЕУ преко Венецијанске комисије врши притисак на Србију да мења Устав тако да се држава мање меша у правосуђе и да оно буде наводно независно. Промене се односе на начин избора судија и тужилаца како би се смањио утицај домаће власти у овом процесу. Њих више неће бирати Скупштина Србије већ Високи савет судства (ВСС) и Високи савет тужилаца (ВСТ). Лепо звучи кад вам кажу да су Високи савет судства и Високи савет тужилаца „независни органи који обезбеђују и гарантују независност правосуђа“. На жалост на ове органе има утицај и актуелна власт али и бивша власт која је и изабрала већину судија у оном што се пре деценије звало „сеча судија“. Но то није најгоре у причи – ова наводно независна тела су под великим утицајем странаца који преузимање судства ако се из њега евакуише скупштина представља инструмент директног притиска на политичаре који нису по вољи Запада.

Овога пута за успех референдума није потребан цензус изашлих од 50 одсто грађана, плус један, већ ће се одлука донети већином гласова изашлих. Наиме, 25. новембра је усвајањем Измена Закона о референдуму у Скупштини Србије укинут цензус. Зато наивно звучи прича о бојкоту референдума као начину да се „сруши референдум“.

Kо је за референдум?

Формално гледано највиши државни званичници позивају грађане да изађу на референдум и заокруже ’да’. Они поручују да од успеха овог референдума зависи брзина европских интеграција Србије. Председник Вучић, који је и лидер СНС, изјавио је да ће ако референдум о промени Устава не буде успео, европске интеграције Србије бити заустављене. „Ако не успе референдум ми ћемо добити оцене да нисмо напредовали у владавини права“, рекао је Вучић. Но и поред сличних изјава званичника Србије видљиво је да није било активне кампање ЗА. Поред спорадичних изјава неколико званичника није било ни јавне расправе а ни кампање која би јавности објаснила о чему се ради и зашто је битно да се изађе на референдуму и гласа ЗА. Чак је због тог недостатка кампање Дачић апеловао на политичаре владајуће коалиције и на званичнике владе да се више укључе у кампању и објасне да је промена Устава важна за грађане. Осим тога и неки попут Владимира Ђукановића посланика СНС и човека који је у врху странке су се изјаснили против. То наравно ствара забуну у бирачком телу СНС – „да ли смо за или нисмо“. Тако млитава кампања ЗА и гласови против из владајуће коалиције говоре нам да су промене Устава наметнуте од стране ЕУ и да их власт одрађује али преко воље. То значи и ако успе и ако не успе они ће рећи „воља народа“ при том ће у другом случају одахнути јер се одлаже евакуација државе из сфере правосуђа и легализација мешања капитала и странаца у правосудни систем.

При том „савете“ Венецијанске комисије не поштују ни земље Запада у којима је и даље честа пракса да скупштина или извршна власт имају директан уплив у избор судија и тужиоца. Уколико искључите парламент из избора судија долазите до тога да ће се пресуде доносити у име народа али мимо утицаја јединог представничког тела свих грађана Србије.

Kакав је став опозиције око референдума?

Начелно су сви против референдума јер би у противном свако ко би рекао да је ЗА био дискредитован оптужбом да ради за власт. Прво су у политичком блоку грађаниста били затечени ребусом који гласи „ако сте ЗА ви сте за власт, а ако сте против ви сте против европских промена Устава“. Прво решење за коалицију Ђилас – Јеремић је био бојкот и игнорисање. Тиме неће ризиковати ни да испадну лажна опозиција уколико су ЗА а нити да се замере страним амбасадама уколико су ПРОТИВ. Но како је генерално лоше игнорисати друштвена питања а нарочито референдуме, они су се поделили – тако су неки заговарали бојкот а други излазак и гласање ПРОТИВ (без обзира због чега).

Наспрам власти која води млитаву кампању ЗА и грађанске опозиције која је у конфузији су патриотске снаге које су готово све изашле са ставом „изађи и гласај НЕ“ променама Устава. Овде су различити мотиви и аргументи – неки су ПРОТИВ јер се овим променама губи суверенитет у области правосуђа, док је другима у првом плану недемократска процедура промене Устава без одговарајуће јавне расправе и концензуса кључних политичких актера.

На ставу НЕ је највише профитирао лидер Двери и председнички кандидат Бошко Обрадовић који је прилично рано кренуо у кампању „одбране Устава“ и наметнуо се на друштвеним мрежама као жесток критичар референдума. Он је дефинисао тај опозициони и десни поглед на референдум: „Има ли веће мотивације за излазак на референдум од могућности да уједињена опозициона јавност, свако из свог разлога, гласа против Вучићеве власти и промена Устава које нам намећу“. Против референдума је и председник Демократске странке Србије (ДСС) и кандидат за председника Србије Милош Јовановић.
Осим тога око овог питања је дошло до концензуса међу патриотски оријентисаним странкама што ће поправити њихову видљивост и ојачати њихов рејтинг. Видевши то неки из грађанског „сектора“ су то схватили па су се покушали придружити тој кампањи посредно преко људи који су из врха али нису лидери странака, што значи и даље настоје да се не замере моћним амбасадама.

Заиста је најглупљи став око референдума да „он не постоји“ па да га као нешто негативно игноришу што је био став Ђиласа и његове странке ССП а при том се не прецизира што су против већ се све своди на општа места типа „начин који није прихватљив“ и због „много примедби“ њима блиског нво сектора и „струке“. Но поред конфузног става који су имали Јеремић и Ђилас њихови људи су се укључили и у кампању „изађи и буди против“. Све је то било по оној „кад не знаш шта ћеш а ти гласно и безвезе“. Лутовац је био још смешнији због става да би излазак на референдум разводнио пажњу и енергију опозиционих бирача па је зато ставио референдум на „ignore“.
Да није све тако бесмислено и конфузно јавио се и „глас разума“ на грађанском делу спектра бивши председник Тадић који је позвао опозицију да заједнички изађе на референдум и заокружи НЕ. То је и једино исправно и корисно за опозицију – да има став и да тај став заступа јединствено. Да би Борис Тадић ипак опстао на „европском путу“ он је критиковао промене Устава са грађанске стране то јест да се референдумом омогућава додатни утицај власти. Што наравно није тачно али пошто је мало коме јасно шта се око референдума дешава можете испалити било какву теорију завере без ризика да вас „провале“.

Све у свему владајућа коалиција одрађује невољно посао за референдум који нам намеће ЕУ а притом би им пао камен са срца да референдум не успе. Са друге стране опозиција је пропустила још једну шансу да има став и буде јединствена због страха од тога шта ће рећи опозиционо тврдо језгро са друштвених мрежа или пак моћне амбасаде. Нарочито у том контексту наивно звучи тврдња неких који заговарају „изађи и реци не“ попут Радуловића да је референдум некакав Вучићев Стаљинград и да се на њему он може рушити или барем ослабити. Да су којим случајем Вучић и СНС водили агресивну кампању „за“ пораз на референдуму (што је тешко замислити без цензуса) би им нанео одређену политичку штету али ни тада она не би била таквих размера како се надају неки у опозицији или прецизније како „ложе“ своје активисте и бираче да је референдум могућа прекеретница. То је апсурдно и стога што већина грађана, или не зна шта је се у Уставу заправо мења, или ако им је и јасан садржај промена, нису свесни како то утиче на њихов живот.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.