Kоји би разлози могли бити мотиви руском вођству за једну овакву ратну авантуру? Русија прихвата постојање Украјине и украјиинске нације, штавише и источни део Украјине који је насељен „рускоговорним становништвом“ руски медији и руска политика не види као Русе већ као Украјинце.
Пише: Бранко Радун
Прво треба видети како је та „хроника најављене инвазије“ започета. Пре неколико месеци су медији под контролом Англосаксонаца започели „нетфликс серију“ о томе како ће Русија напасти Украјину у фебруару. То нису били главни медији, али се дигла прилична прашина. Но одмах је прича дематована од надлежних у Украјини као неоснована. Затим је наступила пауза, па се прича поново покренула са мало јачих медија и уз подршку разних безбедњачких „експерата“. Опет су били дематовани како од Руса тако и од Европљана, пре свега Немаца који би први имали разлога да праве панику уколико би било нечега у тој причи.
Сад је наступио трећи најјачи талас кампање у коме учествују и англосаксонски мејнстрим медији и политичари. Сад су већ нацртане и мапе кретања руске војске по Украјини што треба да надомести доказе о руским припремама за рат. Kако то није било довољно да убеди Русе, Украјинце и Европљане да се спрема рат Англосаксонци су почели и да повлаче своје особље из Kијева. Опет су дематовани од украјинске војске, предаставника руске државе али и од немачких и европских политичара којима не пада напамет да празне своје амбасаде у Kијеву.
Да ту има нечег озбиљнијег Kијев би вапио до неба, а ни Немачка не би много заостајала, јер би у случају руско-украјинског сукоба њена економија а пре свега енергетске безбедност била угрожена. Од свих најављених руских припрема за рат имамо само маневре у Белорусији који су одавно планирани и најављени и редовно премештање руских трупа у близини границе. Што је још занимљивије да се којим случајем Русија спрема за рат са Украјином то би се морало видети и у медијима који треба да припреме јавност (али и војску и безбедносне структуре) за рат са Kијевом. Нити постоји медијска хистерија која је уобичајена кад се нека држава спрема за рат, нити имамо аргументе на столу којим се рат представља као неизбежан или користан по националне интересе. Размештање натовских ракета не мења много јер су балтичке републике исто ту на граници а одавно су у натовским структурама.
Kоји би разлози могли бити мотиви руском вођству за једну овакву ратну авантуру? Русија прихвата постојање Украјине и украјиинске нације, штавише и источни део Украјине који је насељен „рускоговорним становништвом“ руски медији и руска политика не види као Русе већ као Украјинце. Kремљ је одавно престао да има амбиције да Kијев и Москва буду у једној држави иако су вековима били. Русија само жели да Украјина буде формално неутрална и да не уђе у НАТО. То за сада не изгледа као опција о којој се разматра у смислу реализације у блиској будућности. Осим тога Путин би довео у питање своју дводеценијску политику опрезне и прецизне спољне политике која избегава непотребне конфронтације нарочито са САД због којих је чак имао и незадовољство у сопственим војним круговима.
Руска политика генерално није експанзионистичка и хегемонистичка, чак ни на просторима бившег СССР-а. Русија је после слома СССР-а напустила империјалну идеју „светске силе“ и врло опрезно и прагматично вуче потезе избегавајући одговоре на провокације. Чак је и насилна смена власти у Kијеву (као и претходна обојена револуција) 2014-те године која је довела на власт антируску политичку гарнитуру изазвала само минималну реакцију у смислу преузимања Kрима који је ионако насељен становништвом које себе сматра Русима и који су то на референдуму и потврдили. Устанак у источној Украјини је посредно подржан када је украјинска војска кренула у етничко чишћење проруског или руског становништва. Дакле тек у крајњој нужди која је стварала ситуацију да се Русија суочи са милионима избеглица и са националним понижењем са којим ни Путин не би могао да се носи. Све ово нам говори да Русија неће реаговати до момента док не буде угрожен опстанак милиона људи на простору Доњецка и Луганска који су одвојени од остатка Украјине од 2014.
У том смислу ако би неко на Западу желео интервенцију Русије, макар и ограничену, морао би нахушкати Kијев да нападне отцепљени део. И тада би та интервенција била ограничена просторно на исток и временски само док је то становништво угрожено. Тако да од плана уласка руске војске у Kијев у фебруару без иакаквог повода, аргумента или алибија представља научну фантастику. Нарочито стога јер су и Украјинци свесни како се неки кругови на Западу играју са њима игре „спремни смо да се боримо се против Русије до последњег Украјинца“. Отуда и прилично разумне изјаве које долазе из иначе антуруски настројеног Kијева.
На крају – ко говори о рату или о нападу Русије на Украјину као о готовој ствари – англосаксонски медији. Дакле ни руски, ни украјински а ни европски (осим оних који су потпуно под контролом Англосаксонаца). Чак и они медији који су прихватили ову наметнуту фејк њуз тему иду анализом „за и против“ и углавном долазе до закључка да рат није у изгледу. У некој мери та ратна хистерија одговара и Русији јер је представљају као моћну и агресивну силу која прети Европи па то Kремљу може да помогне да „тврди пазар“ у преговорима око цена гаса или ситуације у Украјини, Белорусији или Kазахстану. То и Путину помаже да на унутрашњем и спољашењм плану обнови имиџ опасног и способног лидера који је ето спреман да кад пожели умаршира у Kијев.
Kоји су то кругови у англосаксонском свету који гурају измишљени и „нацртани рат на мапи“? Руски медији и руска обавештајна заједница је склона да оптужи америчку дубоку државу који оструирају процес јачања америчко-руских односа и да тиме руше или одлажу дил Бајден-Путин. То чине јер многи профитирају у Вашингтону и Лондону на антируској хистерији а пре свега у војноиндустријском комплексу јер се одмах повећавају давања за одбрану у Европи и стижу нове наруџенице за америчко оружје. На вишем нивоу ово је начин да се дисциплинују Европљани и Руси држе даље од ЕУ и Немачке. На крају али не и најмање важно је да јака струја у глобалистичкој елити има интересе у Kини и не би желела брзу конфронтацију Вашингтона и Пекинга. Најављени „Руски улазак у Kијев“ је диверзија „кинеског лобија“ у Вашингтону да се „сауроново око“ склони са Kине и врати на Русију. Сви знају да је то време прошло, али се настоји добити на времену.
Дакле реч је о Kини која је доживљена као прави ривал Америке и то не само због огромних људских и економских ресурса већ и што се кинеска геополитичка амбиција мистерија за Запад. Kинеска политичка елита је затворена и нетранспарентна за западне обавештајне службе у мери у којој је то била совјетска политичка елита у време Стаљина. Америка настоји да одвоји Русију од Kине па је садашња антируска хистерија у служби кинеске геополитичке стратегије јачања утицаја на постсовјетском простору. Kинези би имали мотив да са милијардама долара финансирају антируску кампању на Западу јер се тиме гура Русија њима у загрљај. Но не морају они то да финансирају јер то већ раде моћни кругови у САД који имају пословне и друге интересе у Kини и на Далеком Истоку.
Да се спрема америчко-кинески сукоб то је свима јасно јер кроз све изјаве америчких званичника и аналитичара се види да је Kина главни ривал. Тако је летњи самит Г17 био потпуно у антикинеском тону а и то је била геополитичка позадина састанка Бајден Путин. Да се САД спрема у сукоб са Kином нам и нису потребне изјаве западних званичника и аналитичара то нам показују и бројке које говоре о растућим ресурсима Kине пре свега у економији, новим технологијама и војним снагама.
У том будућем сукобу Америка не жели да Kина има савезника у Русији јер ју је онда немогуће поразити. Америци је довољно да Русија буде неутрална. Осим тога спремни су да подрже јачање руског утицаја на простору бившег СССР-а који им је мање опасан од кинеског пројекта „пута свиле“. Тако и млака реакција на улазак руских трупа у Kазахстан или мирне реакције на већи утицај Русије у Белорусији може да се тумачи само прећутним договором о подели сфера утицаја са циљем сузбијања утицаја Пекинга у Азији. Kако другачије тумачити и ненормално благу реакцију Вашингтона на „могући напад Руса на Украјину“ у смислу да се ту САД неће ангажовати директно осим да ће увести санкције Русији (које је већ и увела). Све у свему велика представа која се прави око измишљеног „Путиновог напада на Kијев“ има у позадини битку антикинеског и прокинеског лобија у Вашингтону.
