Наш данашњи гост се најпре бавио новинарством, па је затим започео успешну каријеру писца, а бави се и једном веома племенитом мисијом – предавач је у Фондацији „Тијана Јурић“ и чест саговорник медија на тему превенције педофилије – Влада Арсић.
Влада Арсић рођен је 1963. године у Београду, аутор је бестселер романа : “Лопатање ђавола“, „Изгубљене у магли“, „Армагедон“, „Кад звона занеме“, „Ноћ Архангела“, „Бродолом“, „Невиђена Србија“, духовити приказ знаменитих личности и места у Србији, „Приче уз огњиште“ и романа који је уздрмао како српску књижевну јавност, тако и историчаре, теологе, и наравно делове СПЦ – „Осиње гнездо“
- Почели сте своју каријеру, најпре као новинар. Колико Вам је искуство са терена значило у књижевном раду?
В.А. Много. Као новинар репортер бавио сам се махом репортажама које су биле сам врх новинарског изражавања, а данас су, нажалост, готово заборављене. Залазио сам и у најзабитије делове Србије до којих, неретко, није било никаквог пута. Бележио сам необичне феномене, упознао се са националном етнологијом и етнографским записима и хроникама, и наслушао најчуднијих предања од којих се, већина, може преточити у роман. Када ме питају откуд толико инспирације и где проналазим такве теме, обично кажем да их црпим за професионалног багажа у коме је сабирана и сачувана читава новинарска каријера;
- Прве теме о којима сте писали, су оно што погађа сваког родитеља, али и све друштвено освешћене људе. Писали сте о најтежима пороцима, какав је наркоманија, и најнижим страстима, какве су педофилија и трговина људима. Колико је било тешко писати о овим темама?
- В.А Ужасно тешко. Не толико сам процес писања, колико прикупљање грађе, суочавање с родитељима који су на овај или онај начин изгубили највредније што су имали и њихов очај које ни једно перо не може верно да дочара. Овај део мог опуса датира још из времена када сам био повремени уредник хронике у једном високотиражном дневнику, и када сам схватио да ни једна дневна новина, осим сувопарних факата, не може или не жели да се суштински позабави с овим темама. У овим делима не треба тражити књижевне вредности, њихов једини циљ је да упозори и разбуди родитеље да то није нешто што се дешава само другима и тамо неким, непознатим људима.
- Да ли смо ми, сви, као родитељи, као грађани, свесни дубине проблема, и свесни проблема који потресају наше друштво?
В.А. Ми смо и као родитељи и као грађани колективна жртва једне глобалне потрошачке грознице. Са свих страна нас, свакодневно, засипају силним потребама, покушавамо по сваку цену да их задовољимо, али се ретко када запитамо да ли су нам оне уистину потребне. Цена свакодневне трке за шаргарепом која нам стално измиче је управо оно највредније што већ имамо, а за шта, по обичају, никада немамо довољно времена, односно наша деца.
- Као предавач Фондације „Тијана Јурић“, учествовали сте на многобројним панелима и трибинама. Какве утиске носите? Умеју ли деца да препознају искушења са којима се суочавају на друштвеним мрежама? Како се са овом тематиком носе родитељи?
В.А. Деца су најзахтевнија публика, не фолирају се и не глуме пристојност. Ако их нешто не занима, то веома брзо покажу. Свако моје предавање започињем питањем колико се они, лично, осећају безбедним пред интернетом. И увек добијем громогласан одговор да им тамо ништа не прети. А онда, после само једног школског часа, завлада потпуни мук. Никада их „не давим“ теоријама и анализама, користим само конкретне примере, када се, где и како догодило да неко од њихових вршњака упадне у замку интернет-предатора. Оно што их највише уплаши је чињеница да се ни једна од тих жртава није понашала на друштвеним мрежама екстремно ризичније од било кога од њих, и да буквално свако може и да упадне у њихову клопку.
Родитељи су, опет, друга прича. Иако су сва предавања бесплатна, ретко се и с муком одазивају. Или су превише заузети или уморни, или једноставно мисле да их је време „прегазило“, па чак и не покушавају да сазнају нешто више о могућим претњама. Понашају се као да жмурећи претрчавају аутопут верујући да су мање шансе да им се нешта догоди ако ништа не виде. Наравно, перцепција се мења када се то „нешто“ једног дана заиста догоди.
- Након друштвено социјалних тема, почели сте да пишете о националној историји? Шта је утицало на Вас да промените курс писања и окренете се историјским темама?
В.А. За разлику од социјално ангажованих тема са којима, понављам, не волим да се бавим, историја је моја страст и највеће задовољство. Просто уживам да рударим по прашњавим архивама и да једној окошталој, фосилизованој прошлости, удахнем нов дах, да је приближим савременим читаоцима, пре свега млађим нараштајима.
- У романима „Ноћ Архангела“ и „Бродолом“ дотакли сте се, чини се, највеће српске муке- а то су поделе на Карађорђевићевце и Обреновићевце, на четнике и партизане? Јесмо ли преболели те „дечије болести“ или смо и даље склони да се делимо?
В.А. Срби, по правилу, нису ни присталице ни подржаоци било какве идеје, они су напросто навијачи. А када, рецимо, навијате за „Партизан“ ни један аргумент, чињеница или доказ неће вас натерати да промените мишљење и да почнете, рецимо, да навијате за „Црвену звезду“. И не само да не желите то да промените, већ не желите о томе ни да слушате. Ускоро ће избори, искористите прилику да било кога упитате на основу чега гласају за своје фаворите. Да ли верујете да је 90 одсто њих уопште упознато с њиховим програмским начелима, стремљењима, идејама…? Не, ми своју судбину одређујемо само на основу тога ко нам се од лидера више допада или не, више обраћамо пажњу који ћемо аутомобил да купимо, него коме ћемо пружити поверење да уместо нас одлучује о стварима од којих зависи наш целокупни живот и просперитет. Руку на срце, на већину ових питања не би знали да одговоре ни професионални политичари. Нити имају какав програм нити знају шта заступају, једини циљ им је да се докопају власти и привилегија које из ње проистичу. Према томе, делићемо се до судњег дана, а бојим се да тај коначни нестанак, барем за нас Србе, није превише далеко.
- Ваш најупечатљивији роман „Кад звона занеме“ дубока је и потресна прича о ваљевској болници, епидемији пегавог тифуса и жртвама које је српски народ поднео у Великом рату. Колико је било тешко писати о највећој Голготи коју је Србија поднела пре само једног века?
В.А. Искрено, то је једини роман за који сам веровао да ће проћи незапажено, односно да неће бити превише читан. Најпре, тема је изузетно тешка, а нашем народу је превише мучна и сама свакодневица, ко би још желео да се и у слободном времену „смара“ с ужасима прошлости, када нам ужаси тек предстоје. Друго, у јавности је стално потенцарано да је реч о збивањима у ваљевској болници, па сам се бојао да ће многи помислити да је реч о некој локалној теми. Срећом, преварио сам се. Према званичним подацима Народне библиотеке Србије, „Кад звона занеме“ су 2017. године, биле међу пет најпозајмљиванијих књига у мрежи свих библиотека у земљи, а читана је и дан-данас, толико да је многи предлажу и као обавезни део школске лектире. Истина је да је Ваљево било жариште епидемије, истина је да је у њему у том периоду умрло више људи него што је град на Колубари имао становника, али се пошаст проширила на читаву земљу. А о каквој катастрофи је реч довољно илуструју само два податка: у епидемије Вариоле вере или великих богиња како су називане те, 1972. године, умрло је 38 особа у читавој тадашњој Југославији; од епидемије еболе у западној Африци, о којој је брујала целокупна светска јавност, за шест година умрло је 10.000 људи. А епидемија пегавог тифуса у Србији, с краја 1914 и у првој половини 1915 године, дакле за само шест месеци, однела је између 130 и 200 хиљада жртава. Друга је и дуга прича зашто се данас о томе много не зна и зашто се овом темом за протеклих сто година, пре мене, позабавио само Добрица Ћосић у свом делу „Време смрти“.
- Најновији роман носи назив „Осиње гнездо“, и невероватна је прича о моштима највећег српског светитеља и просветитеља – Светог Саве? Јесу ли његове мошти заиста спаљене на Врачару?
В.А. За протеклих девет година ја нисам пронашао ни један поуздан доказ да је то заиста учињено. Штавише, читава прича је шупља „као швајцарски сир“, препуна контроверзи, нелогичности и толико супростављених података да једни друге искључују. Понајгоре, све што данас знамо о томе потиче из „пете, шесте, седме руке“, нема ни једног савременика нити очевица самог догађаја. Чак и оно мало материјалних доказа, а то су махом манастирски летописи, крајње су смушени и неубедљиви. Док у једном летопису пише да прошло пола века од спаљивања моштију светитеља, већ у другом, из приближно истог периода, пише да верници свих конфесија и даље прилазе чудотворним моштима Светог Саве да би га измолили за помоћ. С друге стране, пронашао сам два манастира у којима се и данас чувају мошти светаца, такође чудотворних, а за које сам пронашао историјске податке да су бесповратно уништене. Реч је о моштима Светог Арсенија Сремца које су здробљене у Пећкој патријаршији, 1737. године, након упада турске војске, и моштима Светог Григорија Куманичког које су већим делом изгубљене када се, средином 18 века, срушила стара Куманица, а оно мало што је преостало пребачено је у манастир Драговић у Далмацији. Упркос томе, мошти оба светитеља су и данас у целости изложене пред верницима у манастиру Ждребаоник и Куманица, што је, у најмању руку, крајње чудно. Наравно, све ово би могла да потврди најобичнија ДНК анализа, поређење са узорцима моштију Свете Ане Анастазије, мајке Светог Саве, али благослов за тако нешто, колико знам, Црква до сада није дала.
- Одлучили сте се на смео корак, пишући о теми која интригира. Многи теолози, историчари па и део СПЦ рекао је, још пре него што је роман изашао, да је Ваша књига наручена, да је на граници јереси. Јесте ли се, пишући ову књигу, осећали као у осињем гнезду?
В.А. Наручена од кога?! До сада сам прочитао да иза свега стоје страни обавештајни центри моћи, масони, Служба државне безбедности, а сасвим могуће и неко Удружење голубара или пецароша Србије. Уверен сам, међутим, да је ова књига обрадовала и улила наду већини српског народа, али и свим часним монасима, јеромонасима, јерејима и протојерејима, а такви чине највећи део наше српске, апостолске, саборне и светосавске Цркве. Међутим, они који би ову књигу најрадије спалили и прогласили јересом упорно ћуте. Зашто?! Зато што је прича о моштима, заправо, секундарна ствар. Оно што их много више „жуља“, а о чему се у роману посебно истиче, јесте уплив послератне Удбе у црквена збивања и чији резултати рада постају видљиви тек у наше, савремено доба. С друге стране, књига се бави и утицајем Језуита на сам врх СПЦ-а, а што такође имамо прилику да видимо са сваким новим мајским Сабором. Суштинско питање које „Осиње гнездо“ поставља је колико смо опстали на путу који су нам утрли Свети Сава, Свети Николај Жички, Свети Ава Јустин Поповић и многи други светитељи, а колико смо у међувремено с њега скренули и застранили. Зависно од одговора на то питање имамо и потпуно различит однос према овом делу.
- У сваком од Ваших романа, поред историје , тема је и увек и љубав. Може ли љубав бити сила која ће нас спасити?
В.А. У временима опште деструкције, уништења и самоуништења, похлепе, пљачке, уништења, таме и смрти, љубав је једина емоција која ради у корист живота. Да нема љубави верујем да би брзо нестала и читава цивилизација.
- Веома сте активни на друштвеним мрежама. Да ли Вас контактирају млади, неафирмисани писци, да затраже савет, или са молбом да прочитате нешто што су написали? Шта им саветујете?
В.А. Да не пишу. На страну што су култура и уметност ретко када били или јесу профитабилна делатност, али је велика заблуда да је то зато што неко у врху власти „не разуме“ значај духовне надградње. Напротив. Итекако су свесни њиховог значаја и стога их истрајно и сатиру. Да се не лажемо, ретко који владар у повесници је био срећан да има мислеће поданике, свако би радије пожелео стадо. И с тога је немерљива вредност „Парова“, „Задруга“ и других ријалитија чија је једина сврха испирање мозга, у крајњем случају и његова атрофија. И зато су знање и образовање, култура и уметност, крајње нежељене појаве, јер помажу да се неко пробуди.
С друге стране, ако баш не желе да буду сатерани у оборе и торове у које их перманентно гурају светски властодршци и глобални робовласници, једини им је савет да много читају, да науче да укрштају податке и да никоме а приори не верују. А ако баш желе да се упусте у авантуру писања и стварања књижевног дела, нека то учине само у тренутку када имају шта да кажу. У супротном, потрошиће и своје и туђе време.
Хвала Вам што сте били наш гост-
Интервју за Видовдан водила Јелена Недељковић
