ТУРЧЕЊЕ НА БИТЕФУ

Чему бацање пара на представе и уметнике који нас стигматизују и изручују кофе гована на нас, поред тога што нису у стању да направе гледљиву представу која би се могла задржати на репертоару?

Извор: bodljikava.blogspot.com

Ово није позоришна критика, тиме се на овом блогу не бавим, али јесте анализа онога шта се дешавало прве вечери 54/55 БИТЕФ-а. Представа „Living Room“ ауторско је дело младог немачког  редитеља турских корена Ерсада Мондтага рађена у копродукцији  Београдског драмског позоришта и Битеф театра.

Аутор је представе, редитељ, сценограф и мајстор светла, прави мултимедијални уметник. Коаутор је млада Тијана Грумић, један од најуспешнијих младих драматурга у Србији. Уочила сам је на Позорју младих пре неколико година када су читали њену драму. После сам на фестивалу у Шапцу била на пар њених предавања о позоришној критици, и не само да добро пише него је одличан предавач. Све је обећавало да представа неће бити „обична“. У сали није уобичајена гужва јер смо због ковида раштркани и оба места поред мене су слободна, иза мене интересантан разговор словеначког уметника и уметнице која ради у Лондону.

Причају на енглеском, онда он скапира да је она наше горе лист. Она излази после 20 минута представе које је на сцени прошло у реалистичком бесконачном сецкању празилука и пржењу меса, а док то гледамо чујемо пренос фудбалске утакмице са телевизора. Бина се често ротира показујући различите сценографије једног истог стана у време Титове смрти и данас, заправо пратећи живот оперске певачице од прве велике премијере допензије. И сад да је ово позоришна критика ја бих образлагала шта је мањкавост поступка бесконачног натуралистичког сецкања празилука док уместо радње и дијалога пратимо аудио снимак утакмице а потом радио емисију у којој уметница препричава свој живот, мада сам успела да у константном ротирању сцене ухватим меланхолију протока времена и емоције. Кад не лези враже, у сред радио  емисије док остарела оперска дива бесконачно дуго сецка празилук са радија улеће парола о „Србији која је покренула ратове деведесетих“, о томе „Да смо били на погрешној страни рата“, да је дивин муж кога у почетку видимо како сече празилук заправо „Погинуо у рату у који га је држава послала а у њему наводно није учествовала“.

После представе у разговору са модераторком Мињом Богавац и гледаоцима аутор представе Мондтаг је поновио причу о Србији на погрешној страни рата, потом је причао о томе како он и његови родитељи имају проблем да оду код лекара јер се боје да не налете на расистичког Немца који их неће савесно лечити. Слушам и не верујем, лик чији су родитељи из Турске дошли у Немачку, он тамо рођен, омогућено му да заврши школе и постане успешан уметник доживљава немачко друштво као расистичко?!

Ако он и родитељи себи постављају питање може ли их Немац савесно лечити, по истом принципу би и
ја могла да поставим питање може ли Турчин да направи ваљану представу у београдском театру, лишену источњачких предрасуда? Штипам се за руку да се не јавим и поставим Мондтагу питање да ли зна да је наш бели супрематиста био Турчин Потом млади уметник тупи о миграцијама и немогућношћу вакцинације, просувши сва општа места међу општим местима. Питање пре свега за БДП и управника Југа Радивојевића
чему бацање пара на представе и уметнике који нас стигматизују и изручују кофе гована на нас, поред тога што нису у стању да направе гледљиву представу која би се могла задржати на репертоару?

И још једно питање, колико нас је Мондтаг коштао?
П.С. Док излазим из сале испред мене лик меша боковима, препознам физиономију бившег Сорошевог пастира. Суочавање са прошлошћу може да почне.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још