Економији држава није потребна. Свет је економија државе. Само тржиште има право да регулише економију. Тај мондијализам зове се религија профита, који мора да приватизује економију; између тржишта и капитала нема посредника.
Пише: Кристијан Ристић
www.kristijanristic.com
То је ново гесло да би радник данас у транзицији и капиталистичком свету, од Њујорка до Токија, сачувао свој какав-такав посао, јер је за обесправљене и понижене раднике „боља смрт него отказ“. Новац је тај који приморава људе да се продају. Радник тако постаје јефтина роба: све је јефтинији уколико дуже ради и више ствара. И Платон је принуђен да буди Маркса, јер је „фридманоманија“ либералног фундаментализма и ММФ-овског дирижизма данас у свакој држави транзиције створила две државе: државу богатих и државу сиромашних. Транзициони глобализам и јесте акумулација богатства чија је последица акумулација беде.
Реганомија је предуго пумпала Фридманове идеје са ласкавим обећањима: мање бирократије, мање пореза, мање интервенционизма, више пара, веће богатство. Тако је каубој започео своју кобну економску перестројку – фридманлију тријумфалног капитализма. Економији држава није потребна. Свет је економија државе. Само тржиште има право да регулише економију. Тај мондијализам зове се религија профита, који мора да приватизује економију; између тржишта и капитала нема посредника. Прорадио је тако мотор либерализма.
Нови капиталистички поредак фридмановског типа прерастао је у дигиталног анђела-интернет економију. Тако је интернет постао сировина једне нове економије- финансијског капитализма, који је у игру убацио машину берзе и акција нових старт-ап фирми. Рад и производња бачени су сада у други план. Новац је постао једини симбол вредности и успеха. Отпочела је ера дематеријализације и фајлова. Плаћа се позајмицима, кредитима и тапијама. Интернет, као виртуелна држава, продаје свеже акције, љуте идеје, киселе дугове, напрсле фирме и начете банке. Финансије су потпуно слободне – тотално дерегулисане; завладила је религија повећања потрошње и позајмљивања. Банке, обогаћене хипотекама, гурнуле су тапије у друге финансијске пакете и препродавале једна друго ј- на капији кризе презадужених – сурпрајмс. Тада се појављује нови Зоро – Ален Гринспен, по занимању председник Федералних резерви, кога је у фотељи штампача долара наместио каубој Реган.
Глобални економски токови савремене економије увелико превазилазе традиционалне законитости карактеристичне за финансијску науку. Идеал тржишне економије либерализма посустаје пред налетом новокомпоноване договорно-виртуелне економије у којој поодавно не важе готово никаква „државна“ правила. Судбина неолибералне економије неће више зависити од тога шта је у научним књигама речено већ како је „на неком другом месту“ суђено либералном фундаметализму. Рецесиона бујица разнела је привредно корито одакле је и потекла.
Данас, у глобалној транзицији, нису само банкротирале банке, берзе, предузећа и институције. Банкротирале су и државе и, још горе, банкротирао је народ. Банкротирао је цео светски неолиберални капиталистички поредак, урушила се пракса, теорија и филозофија турбо-либерализма. Економске науке затрпане су лажним истинама и лакировкама незнања. Распао се мит о „хомо економикусу“. Све универзитете, институте и факултете, стога, треба угурати у лабораторију за хемијско чишћење изнутра, професоре и нобеловце отерати у незаслужену пензију и темељно реконструаисати зграду економских знања. Дошао је крај ере либералног тржишног модела, јер иза ризико казина варијанте капитализма више не стоји ни ортодоксни чувар либералних погледа ММФ-а. Једино се Србија слепо држи „поквареног“ менаџмента транзиционе рецесије из доба првобитне акумулације са нормалним сидром инфлације, незапослености, буџетског дефицита, јавног задуживања и кредитног ропства по концепту ретардиране економије, злогласног корпоративног управљања и глобалног империјализма транснационалних корпорација.
