Русија нема намеру да води офанзивне војне операције у Украјини, док Сједињене Државе по сваку цену желе да увуку Русију у рат са Украјином, без обзира што би то значило сигуран пораз Кијева
Украјински изолационистичко-националистички дискурс којим се подилазило масама, довео је до потискивања руског утицаја и отварања Украјине за западни утицај.
Битну улогу у креирању политике Украјине одиграли су украјински тајкуни вођени сопственим интересима.
Вашингтон не мари за интересе украјинских власти, које су лако смењиве, али Америка не располаже потребном подршком Немачке и Француске за улазак у рат, док Русија има отворене канале сарадње са Немачком.
Често се у српском јавном простору може чути да је Украјина за руску нацију оно што је Косово за српску нацију, њена колевка и њено извориште. Та аналогија је базирана на погрешној претпоставци да су припадници руске нације у 9. веку после Христа живели на територији данашње Украјине. У руском језику су раздвојени појмови „Русь“, што означава сва источнословенска племена која су живела у кнежевинама под владавином више грана династије Рјуриковича, и „русский“, под којим се подразумева руска нација. Из древних Руса, после монголских освајања и историјске поделе међу Источним Словенима, проистекле су три нације: великоруска (данас руска), малоруска (данас украјинска) и белоруска. Оне чине један општи културни, неки би теоретичари рекли и цивилизацијски, простор који се данас у домену реал-политике сажима крилатицом „руски свет“. Кијев је тако историјски центар свих нација проистеклих из древних Руса, а не искључиво руске нације.
Међутим, сасвим је оправдана, могло би се рећи и природна, тежња Русије, као најснажније државе у источној Европи, да ступи у одређени вид интеграције са Украјином и Белорусијом. То има смисла и са културно-историјске тачке гледишта, али и са политичко-економске. Свакако да би повезивање и сарадња ових трију источнословених држава донела бољитак свим учесницима тог институционалног аранжмана. У складу са тиме, руска стратегија у Украјини не своди се на анексију или присаједињење територија које припадају међународно признатој и сувереној Украјини (Кримско полуострво је изузетак које потврђује правило), већ на укључивање поменуте државе у Евроазијску економску унију, чији се центар налази у Москви. Евроазијска унија није достигла ниво институтционалних интеграција којим располаже Европска унија, те се тренутно може окарактерисати више као царински савез. Дакле, акценат је у овој фази евроазијских интеграција на економији. Тако је, узгред, започела и свој развој сада већ помало заборављена Европска економска заједница, која је 1993. године прерасла у Европску унију.
У Украјини је након договорне дисолуције Совјетског Савеза завладао изолационистичко-националистички дискурс којим се подилазило масама, које су нагло остале без посла, а понекад и без средстава за живот.
Постепено је потискиван руски језик, који је и за време Руске Царевине и СССР-а био доминантан у градовима, док су се разним дијалектима украјинског језика служили углавном становници руралних подручја. Преобликована је историја, тако да делује да су Руси били вечити окупатори у Украјини, те да Украјинци тобоже као нација постоје од раног Средњег века и да претходе самој руској нацији. Истовремено, Украјина је раздробљена на економско-привредне феуде новопечених тајкуна, који до данас имају велики утицај на украјинску унутрашњу политику. Званична Москва је ступала у различите врсте неформалних договора са овим тајкунима, како би и сама могла да оствари утицај на Украјину и преусмери је ка евроазијским интеграцијама.
Ову игру, која је давала недовољне резултате, прекинуло је отворено мешање САД, које су организовале државни удар у Украјини 2014. године. Може се констатовати да је руска политика у Украјини претрпела пораз, јер је Вашингтон успео да привуче украјинске тајкуне на своју страну. Тајкуни попут Порошенка, Јануковича, Ахметова, Коломојског годинама су имали снажне економске и друге неформалне везе са руским владајућим круговима, али је борба међу њима самима кулминирала тако што су се остали тајкуни, осећајући се угроженим од стране Јануковича који је приграбио сву власт, определили за ослонац на САД, док је сам Јанукович спроводио политику лавирања између Европске уније и Русије. Вреди истаћи да Русија није имала директног утицаја на поступке украјнских тајкуна, они су били аутономни актери, док је Москва покушавала да се снађе у лавиринту њихових међусобица.
САД су однеле превагу зато што су могле да обећају украјинским тајкунима знатно већу корист од сарадње него што је то могла да учини Русија и зато што је Јанукович антагонизовао своје такмаце, а Русија није била спремна да се укључи у игру рушења његовог режима, јер се Јанукович примарно ослањао на проруско бирачко тело у Украјини и очигледно имао снажне везе у руским владајућим круговима. Америка заиста нема никакву другу стратегију у Украјини осим да осујети или на што већи рок одложи остварење руске интеграционе стратегије. САД нису спремне да на себе узму ни економске трошкове развијања Украјине, нити да јој гарантују безбедност у саставу НАТО алијансе. Сходно томе, званична Москва полази од претпоставке да ће се Американци једног дана повући из Украјине, као што су се повлачили из других земаља које су окупирали, онда када су трошкови окупације превазилазили добитак од ње.
Наравно, обични грађани нису учествовали у овој високој политици на нивоу геостратегије, они су имали своје идентитете који су се сводили на проруске и прозападне. Југоисток је тежио ка интеграцијама са Русијом, запад Украјине ка савезништу са САД-ом, а центар нагиње ка оној страни која је тренутно снажнија – после 2014. године то је запад Украјине.
Из ових разлога Русија нема никакву намеру да води офанзивне војне операције у Украјини, њен је циљ да држи украјинску државу у перпетуалном стању нестабилности и дезинтеграције што се постиже подршком двема непризнатим републикама Донбаса. Сједињене Државе по сваку цену желе да увуку Русију у рат са Украјином, без обзира што би то значило сигуран пораз Кијева, због тога што је једина корист од Украјине та да се прекине сарадња Русије са развијеним државама западне Европе, а нарочито са Немачком. Питање готово завршеног „Северног тока 2“ је тренутно најактуелније, али су америчке намере шире од тога – Вашингтон жели да изолује Русију од остатка Европе, чиме би озбиљно успорио њен економски развој, а да са друге стране веже западну Европу за себе до нивоа какав је егзистирао за време Хладног рата, када су европски лидери били суочени са претњом експанзионистичког Совејтског Савеза. Са сменом режима у Америци, ниво агресивне реторике упућен на адресу Москве увећао се многоструко, а према томе и претња избијања ратних дејстава високог интензитета на истоку Украјине.
Само украјинско руководство, које се испрва ослањало на тајкуна Коломојског, најљућег противника бившег украјинског председника Порошенка, а сада се осврће искључиво на Вашингтон, све више губи на популарности (рејтинг владајуће партије „Слуга народа“ око 23%, рејтинг актуелног председника Зеленског око 25%). Ступање у рат који је унапред изгубљен, лишио би власти тренутну украјинску владајућу гарнитуру, па стога ни у Кијеву нису ради интензивирању борбених дејстава. Разуме се да у Вашингтону не маре за интересе украјинских власти, које су лако смењиве, али изгледа да САД не располажу потребном подршком од стране Немачке, па и Француске, да дају зелено светло за почетак новог таласа грађанског рата у Украјини. Можемо закључити да све док Русија има отворене канале сарадње са Немачком, до правог рата у Украјини тешко може доћи, без обзира на сва настојања Вашингтона у том правцу.
АУТОР: АЛЕКСАНДАР ЂОКИЋ
асистент катедре за упоредну политику Руског универзитета пријатељства народа (РУДН) у Москви
