Није непознаница да Добро поништава свако зло, да нови Дан долази и после најдуже ноћи, да Светло гаси сваки мрак и да Истина брише сваку лаж. Баш зато од када је „света и века“ траје борба зла против Добра, ноћ жели да угуши свануће новог Дана а мрак да заувек угаси свако Светло, док лаж прогони сваку појаву Истине. У оној мери у којој је нешто Добро и Светло, у тој мери га мрзи и прогони оно што је зло и мрачно. Тако је увек било и тако ће увек бити.
Пише: Никола Јовић
Зато не треба да чуди ни овај највећи прогон који данас траје, 1998. пут од оног првог, 33. године нове ере. Највећи прогон јер је највећи мрак ударио на највеће Светло, најдужа ноћ на најсветији Дан и најгоре зло на највеће Добро, те највећа лаж на највећу Истину. Страдање Исуса Христоса је мера његовог Добра, новог Дана који је донео људима и новог Светла којим је обасјао васељену, највеће Истине у историји људског рода. А његова жртва је мера његове Истине. Јер он је „ …пут и истина и живот“ (Јн, 14:6). Степен његовог прогона је мера његове Истине.
Тако је и са свим другим случајевима. Свака Истина се најбоље огледа не само у ономе што проповеда, него у томе колико је прогони то што је прогони и шта представља то што је прогони. Зато је степен прогона мера неке истине, јер он кристално јасно показује њену „верификацију“ и „истинитост“. Јер уколико је нешто лаж, лако ће се и брзо разобличити, а ако и потраје, неће бити вечно и остати заувек скривено. Управо кроз разоткривање дотадашњих лажи се очитује неопходност нове истине. Зато и свака лаж устаје беспоговорно на сваку истину. Не јер се плаши истине као такве, него јер свака истина беспоговорно разобличава сваку лаж. А лаж се не плаши друге лажи, по правилу мање од ње, зато и нема потребу да се обазире на њу и пушта је да слободно делује, чиме и себи чини услугу у ширем смислу и дугорочно. Зато треба ићи за онима и слушати глас оних који страдају због тога што говоре и на основу тога судити о истинитости њихових тврдњи. Не наравно само на основу тога, али првенствено на основу тога.
Као што се Христова Истина показала на основу његовог страдања а потврдила и остала неприкосновена и необорива (упркос свим покушајима и насртањима) до наших дана, тако исто свака Истина мора да прође кроз сито и решето прогона и мучења да би се прочистила и на крају потврдила и како би јој сви поверовали. Те као што после најцрњег и најтужнијег дана у хришћанском свету и погледу на свет, Великог Петка, следи, свега два дана касније, најрадоснији и најзначајнији хришћански празник, Васкрсење Христово, исто тако свака Истина ће прво проћи прогоне и страдања да би на крају васкрсла изнова потврдила и утврдила своје постојање.
За нас Србе је ово нарочито битно. За нас као велике страдалнике Истине ради (што је заправо страдање Христа ради), али и велике сведоке Васкрсења, безброј пута у нашој историји. Сетимо се овога кад год се поколебамо и привремено застанемо на свом путу до Голготе. Није битно да ли ћемо посрнути једном, два, пет пута док не дођемо до краја пута. Христос је застао и пао три пута идући на Голготу. Битно је да дођемо на врх тог брда, ту пободемо своје знамење, пострадамо и онда васкрснемо, као наш Спаситељ, Господ Исус Христос, пре скоро 2.000 година. Јер онолико колико прогоне нас и „нашу“ истину (заправо нас Истине ради), у толикој мери је „наша“ истина тачна и исправна. А она је најбоља потврда исправности нашег, српског пута.
Сетимо се и свих оних који страдају Истине ради данас, поменимо их у својим молитвама и будимо са њима сада док страдају, како би они били са нама сутра кад васкрсну. А васкрснуће. Јер: Христос Васкрсе!
