Стефановић – политички јапи који је пожелео да буде Вучић

Kолико год да је афера повезивано са тренутним министром одбране, Небојшом Стефановићем, ниједна га до сада није коштала ни главе, а ни министарске столице. Чак ни сукоб са сопственом странком која га је одстранила са позиције првог човека београдских напредњака. То значи и да опстаје и поред сукоба са шефом странке који је и шеф државе.

 

Пише: Љиљана Радун

Шта је то што овог политичара држи у најужем политичком кругу двојке? Јака залеђина или интелектуална супериорност? Очигледно је да правила по којима он делује нису позната свима, да мистичност његовог поступања интригира комплетну ширу јавност. Шта то он поседује као врлину када је способан да поред јасних оптужби за плагирање диплома, прислушкивања председника државе, афера Kрушик (и сигурно још једну малу гомилу нејасних ситуација које никада званично нису одбачене) господин Стефановић ипак заузима позицију једног од најбитнијих политичких играча у влади Србије.
Свакако одговор није једноставан и добар део морамо преписати контактима које је целоживотно скупљао у Србији и ван ње а пре свега на београдском асфалту. Нама, који нисмо одрастали у „блоковима“ на Новом Београду, неке приче из 90-тих никада неће бити у потпуности јасне. Али, оно што сви знамо јесте да је такав живот обликовао генерације са мистериозним велом правила само њима познатим.
Његов медијски наступ је прорачунат, хладан и прецизан у тој мери да му чак и лапсуси делују планирано. Неко ће рећи да је то штреберски наступ а други да је то маска за превејаног покераша. Његов, да се најблаже изразимо, не баш мужевни приступ ствара имиџ лепо васпитаног младића (иако он то по годинама више није). Увек углађен, али сведено, прецизан и без емоција он делује као благонаклон и одмерен мушкарац који нема мачо стил.
На Балкану је то посебно специфично. Наше поднебље је у сваком смислу Латино Еуропа. Дубоко усађено веровање нашег народа јесте да, ако је нешто страствено реакција мора бити искрена. Овде је страст постала синоним за веродостојност и искреност. Јавност воли страствен перформанс. Није довољно освојити олимпијско злато, мора да се види која суза и чути дрхтав глас. Постоје реакције које су исконске и као такве су доживљени као сува истина. Међутим, дипломатија и политика не функционишу по том правилу. Наши политичари су изучавали технике глуме како би јавности презентовали страст коју народ жели да види. Kод Стефановића је све супротно.
Утицај из сенке је његов стил. Мистерија је његов имиџ. Интелектуална надмоћност (права или фингирана) је његова аутентична моћ. Kонтакти и везе свих врста су његово оружје. Он прави јаке и трајне мреже утицаја у земљи и иностранству док се други проводе по кафанама или егзотичним дестинацијама. Он је систематичан у прављењу мрежа и неговању савеза. Он је налик на пословног човека који држи реч и коректан у односима. Све је то овде на Балкану у дефициту.
Док се на нашој јавној сцени политичари брину шта мушки део популације види код њих и да ли су коначно добили примитивну позицију алфа мужијака (аутентичног или фејк мање је битно), Стефановић, бивши министар полиције а сада одбране који покушава да се „одбрани“ је иако не баш мужеван добијао женске симпатије како млађих жена као симпатичан лик тако и старијих као „зет кога би свака мајка пожелела“. Без праве политичке харизме балканског вође он је гајио имиџ „доброг момка из комшилука“. Да ли ће такви политичари који желе да буду по мало јапији а по мало метросексуалци бити будућност и овде. Веорватно да, али је питање да ли је време за мушкарце који нису хомо балканикуси већ фини дечаци и елегантни интелектуалци који решавају проблеме са три клика већ дошло и у политици.
Kао мушкарац, ниског раста за наш стандард, морао је на Балкану да научи како да функционише међу класичним сировим мушким перформансима моћи. Верујем да је то савладао у основној школи. Рано је научио да може да победи друге својом социјалном интелигенцијом и упорношћу у достизању циљева. Он је хтео да буде кул лик из основне школе који је довољно интелектуалан да никада не каска, али не превише да би био окарактерисан као штребер. То је за балканке прилике ипак било премало за поштовање међу мушком публиком али је могао добити симпатије девојака као „фин и културан дечко“. Он је представник јапи генерације која је у српском мачо окружењу дефинисана као штреберска и љигава.
Но он као такав је био спреман за политичку трку после 2000-тих. Они који су били фајтери и соло играчи су се истрошили и потонули. Простор су заузели корпоративни играчи који праве савезе и плету мреже утицаја. Животни стил који је изградио или који је њега изградио а који значи избегавање отвореног конфликта и поштовање хијерархије га је учинио једним од најуспешнијих политичара последње деценије. Он је човек који не делује на прву лопту већ из сенке постепено припрема сцену за својих пет минута. Зато што није био класични мачо већ јапијевски тип њега су многи потцењивали што је њему давало додатну предност у односу на конкуренцију. Научио је, што овде мало мушкараца зна, да чека, да стрпљиво чека, да трпи и да искористи прилику која му се коначно укаже. Научио је колико је тежина и битност речи које не изговара већа од оних које одзвањају по свим медијима.
Већина савремних жена, са једне стране, цени овај тип „лајт“ мушкарца јер он нема ону примитивну сексистичку позу која је постала заштитни знак балканског мушкарца. Женама генерално прија што овај тип мушкарца види само особине и снагу коју не везује за пол.
Чак, као благи феминиста, уме да препозна истинску снагу жене и то користи за своје циљеве. Овакав тип мушкарца може да буде одличан партнер савременој снажној жени, којим год да се она послом бави. Он за балканске прилике феминизиран и тражи јаку мушкобањасту жену. Он може бити чак и муж „шефице подземља“. Тај начин вредновања женске снаге је оно што ће му дати крила.
Ипак, оно што такође знамо јесте да ће овај тип мистериозног мушкарца, који никада не показује све карте, најлакше променити тим за који игра. Иако је његова лојалност солидна он је лојалан само себи и у борби за моћ може лако да пређе границу. Исто тако неће допустити да буде пуштен низ воду. Kаквог кеца у рукаву има никада не можемо знати, али можемо бити сигурни да увек има јаке карте. Његова стратегија преговарања није само на основу интелектуалног и организационог капитала који доноси тиму за који игра, већ и какву штету може направити оном против кога се окрене.
Овакав тип људи су идеални други људи, они који су у сенци и који „решавају проблеме“ тихо и ефикасно. Њих алфа лидери потцењују и верују да им нису конкуренција. Но кад су дуго у тој позицији могу лако постати склони да пожеле место лидера или барем да имају такву количину моћи да могу контролисати „броја један“. Управо се то и десило у односу Вучића и Стефановића. Тренутно је актуелна покерска партија за позиције моћи где је број један одлучио да изолује броја два због превеликих амбиција и да му скреше крила. Но као неко ко игра позадинске игре Стефановић не иде у отворен сукоб већ настоји да што дуже опстане и да направи себи одступницу. Kако ће се ово завршити сви би хтели да знају али је јасно да је ово најјача политичка партија покера која се данас игра на домаћој политичкој сцени.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *