Шта нас чека на изборима?

 

До избора остало четири месеца. Озбиљни играчи су кренули у предкампању. У та четири месеца иде и нова година и славе и распусти, кад Србија стаје. Чим изађемо из месеца празника, средином јануара, остаје да се избори распишу и кампања финишира. Дакле, остаје пола јануара, кратки фебруар и март и то је то. Мало времена за озбиљну кампању и за развијање тема. Само кратка персонална кампања са две три тезе, две три фразе или обећања могу имати ефекте.

Пише: Бранко Радун

Иако кратка ово ће бити права кампања из неколико разлога. Очигледно је да нема бојкота и да велики бојкоташи Ђилас и Јеремић излазе са својим странкама на изборе. Друга ствар је да су избори 2020. били у сенци короне епидемије и лок дауна. Kампања није имала ни динамику ни времена да се размаше. Због притиска Европе и Америке ће бити више политичких дебата па ће и то донети елемент занимљивости на овим изборима. На крају имамо и замор бирача СНС који су до сада упорно следили Вучића али је питање у којој мери ће то бити и на овим изборима, на којима да подсетимо имамо и београдске изборе на којима опозиција гледа своју шансу.

Бојкот се показао као пораз опозиције јер је и сама идеја бојкота негативна и није много привукла а, ни анимирала чак ни опозиционе бираче. Поред тога иако није био јак сам бојкоташки блок се распао на оне који су изашли на изборе и на оне који су остали у бојкоту. Исто тако опозиција се бавила сама собом а не темама које погађају и брину људе па им је било битније шта мисли тврдо бојкот језгро са твитера о Сергеју Трифуновићу или о покрету „1 од 5 милиона” који су бојкотовали бојкот и не баш славно прошли. Тај неуспех оних који су одустали од бојкота да пређу примамљив цензус од 3 посто који им је Вучић понудио као стимуланс је довео до тога да ни бојкоташи нису били тако неуспешни. Било је и горих од њих, они се барем нису измерили и показали да имају један или два посто подршке. Последица тога је да су сви по мало били губитници – бојкоташи јер су бојкотовали неуспешно, бојкот брехери који нису усшли у парламент и они други који исто тако нису пребацили цензус. На крају ни Вучић није био срећан јер није имао опозицију у парламенту макар да буде као фикус. Монолитан и досадан парламент ником није донео срећу осим ретким примерцима подмлатка СНС који су се утркивали у нападима на опозицију и у похвалама свом шефу.

Идеја бојкота је била глупа у старту и то показује наша политичка хисторија да они који бојкотују по правилу губе. Но опозиција грађанска коју воде Ђилас и Јеремић је имала за циљ да исцрпи другу опозицију и да они остану једина опозиција. Њима по том схватању као јединој опозицији која даје лиценцу за „опозиционост” остаје само да „чекају” да се Вучић сам улупа погрешним потезима или пак да дођу Американци и наложе му да се повуче. По њиховом схватању они треба дамо да чекају да им јабука власти као зрела падне у крило и да ништа конкретно не морају да раде. Наравно то је грешка коју сада неки у опозицији увиђају.

Избори 2020. су донели само једну новост а то је Шапић који је прешао цензус и који је убрзо после тога усисан у СНС те постао „кандидат за градоначелника”. Kолико год се чинило да је куповином новог играча у тиму Вучић ојачао у Београду истина је и да се Шапићу смањио рејтинг јер је изгубио оне бираче који су га доживљавали као опозицију (они „нећу ни за Вучића а ни за Ђиласа”).

Дијалог власти и опозиције – шта је то

Опозиција је опет реаговала на Вучићеву понуду за бојкот као и на идеју бојкота – поделом. Један део опозиције који није ни најављивао бојкот је преговарао са влашћу а други са странцима који су као европарламентарци понудили своје услуге посредовања. Опозиција се уплела у тему дијалога као пиле у кучине па су једни рекли ајд да пробамо а други никако. Било је и сцена дурења кад прозападна опозиција није хтела ни да се виђа са европарламентарцима по оној „ево сада нећу ни како ја хоћу”. Вучић је углавном игнорисао тему дијалога о изборним и медијским условима а то је већини људи потпуно небитна тема. Поред тога инсистирањем на дијалогу и на условима опозиционари су створили утисак у јавности да се егоистично боре само за себе и своје странке а да их мање занима српско друштво и његови проблеми. Тако се опозициона борба за изборне услове уместо борбе за демократију у јавности перципирала као политиканство и борба за личне и групне интересе. При том су изгубили готово годину дана у међусобицама које је Вучић искористио да уради неке ствари и да их испромовише.

Вучић је возио своју тему, промовисао своје резултате а опозиција се бавила опет собом и својим поделама. Омиљена тема у опозицији је била истрага са циљем да се утврди „ко је Вучићев тројанац”. Тако су разни за разне тврдили да раде за Вучића па је на крају испало да сви мање или више свесно или из нехата раде за Вучића. При том се тврдо језгро опозиционара и даље држи бојкоташке реторике и питање је да ли ће грађанска опозиција успети да их убеди да у већем броју подрже њих на изборима. При том је у око упала и чињеница да они који су прозападни и грађанско оријентисани а који су преговарали са европарламентарцима нису ништа успели јер су ти преговори пропали а да су ови други који себе представљају као национално оријентисане успеле да потпишу споразум у Народној скупштини.

Аналитичари су слажу да су неки апсекти споразума омогућили бољи старт за опозицију а то значи више финансирања и укидање обавезних финансијских гаранција за странке које учествују на изборима, повећање дневница за чланове бирачких одбора. Договорене су промене у РЕМ-у и РИK-у али је питање како ће то бити имплементирано и колико ће те реално утицати на изборне услове.

Власт расписује ванредне парламентарне уз обавезне председничке и београдске да би максимално искористила страначку инфраструктуру и појачала резултат у престоници. Очигледно је и да Вучић жели због имиџа да у парламент убаци и опозицију. Он додуше природно да не жели да опозиција буде превише јака да га може угрозити али ни преслаба да не може да пређе цензус. Опозиција има шансу само у Београду али под условом да се фокусира само на престоницу и да буде јединствена. Но ситуација показује да ни једно ни друго нису реални у овом моменту. Парадоксално опозиционе странке или прецизније страначке олигархије највише интересују парламентарни избори јер улазак у парламент им омогућује финансирање које не зависи од странке и привилегије као што су промоција и имунитет.

Вучић ће сигурно бити кандидат владајуће коалиције а сва је прилика да ће СНС и СПС ићи на посебним листама. У опозицији провејавају фантастичне приче о повлачењу Вучића које ће њима чаробним штапићем страних амбасада отворити пут ка власти.

Председнички избори неће бити претерано занимљиви јер опозиција није изнедрила заједничког кандидата који би могао стати на црту Вучићу. Они ће пре служити да се политичари опозиције боље профилишу и да ови избори послуже као „предизбори” за вођу опозиције ако један од кандидата искочи значајније од других или барем за вођу грађанске или националне опозиције. Ово су избори који ће одлучивати ко ће бити ко у опозицији у наредном периоду.

Оно што је лоше за опозицију је да изморена међусобицама око бојкота, ковид пандемије или дијалога око изборних услова улази у изборну трку неспремна. При томе још не знамо ко с ким иде и ко ће бити председнички кандидати одређених листа или странака. А до избора је око четири месеца.

Више странака и коалиција се боре за добар резултат а већина је око цензуса. Опозиционе странке су слабе и има их више које пледирају на исто бирачко тело. На десном или патриотском делу спектра су солидне Двери, ДСС-ПОKС, па и „новодесничари” Радулетовог ДЈБ која у последње време губи замајац који је имао. Радикали су диносаурус који нема велике шансе. На грађанској страни спектра имамо уједињење Ђиласа и Јеремића са данас фантомским ДС-ом и ПСГ-ом. Они могу остварити добар резултат у односу на друге јер имају своје медије и у кампањи могу потрошити десетак пута новца више но сва друга опозиција. Слаба тачка су им другосрбијански ставови Маринике Тепић и ПСГ и што су наседали на удиве попут мурала Ратку Младићу где су се огадили пристојној грађанској публици која не подноси антисрпску хистерију. Слабе им позицију међусобице, натезања око кандидата и мандата што политику срозава у политикантско блато. Поред ових странака новост су зелене и активистичке странке и покрети које имају велики утицај али на овим изборима неће остварити значајнији резултат иако су неки уверени да Ћута и НДБГ могу боље проћи од Ђиласа и Јеремића. Тадић би могао да поремети резултат грађанске опозиције уколико би ишао са неким странкама које могу да му изнесу кампању. За мањинске чланове парманета ће бити довољно и пет хиљада гласова па се могу појавити нове лажне ромске или влашке листе.

Kампања ће бити кратка и у знаку доминације напредњака колико због њихове снаге толико и због слабости и расцепканости опозиције. Поред тога опозиција није искористила ни ковид рестрикције да се позиционира јер или није способна за то или није хтела да се замера странцима са политички некоректним ставовима. Еколошке теме и тема Рио Тинта су постале прворазредне друштвене и политичке теме али их још нико није искористио да добије јачу подршку јавности. Томе је допринела и опрезна политика власти која још формално није донела одлуку о давању дозволе за експлоатацији литијума. Нестабилну ситуацију на Kосову и у Српској опозиција није искористила да поентира јер не жели да се замера странцима са ставовима који им се не би свидели. Опозиција без страначке инфраструктуре, са мало подршке на терену а при том подељена и посвађана по разним основама не представља реалан проблем за владајућу коалицију која делује уиграно и јединствено.

Вучић и СНС ће промовисати своје успехе и уз нове саобраћајнице и фабрике ће поентирати не само у свом бирачком телу већ и у оном које би могло отићи ка опозицији. Овом политиком промоције модернизације у којој важну улогу имају стране инвестиције и већи инфраструктурни пројекти се превазилазе поделе на грађанско и национално, десно и лево на политичкој сцени. Одговор како грађанске тако и националне опозиције је и даље у парадигми деведесетих. То је данас превазиђено а у очима младих и потпуно неразумљиво. Прогресивна или прогресивистичка идеологија коју промовише Вучић захтева излазак из свог идеолошког и политичког забрана. Тај идејни и идеолошки дефицит опозиције је важнији од слабе инфраструктуре, недостатка медија или новца. Опозиција на овим изборима трчи своју трку да дође до тога да се искристалише неколико кључних актера који ће у будућности водити главну реч у опозицији и у некој следећој изборној рунди можда бити у прилици да стану на црту владајућој СНС.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.