СРБИЈА ЈЕ МАТИЦА

Оног тренутка кад је питање Срба у Црној Гори прешло границу, кад је – питање Срба – у Црној Гори постало исто што и питање свих Срба ма гдје живјели, српски брод почео је да плови у правом смјеру.

Пише: Бећир Вуковић

 

Кад се Србија послије деценија и деценија огласила и опет представила Матицом свих Срба, постокунистичка власт у Црној Гори изгубила је тло под ногама, стакла се са трулих ногара, стакло на компасу је пукло, а зарђала казаљка више није реаговала на икакве магнетне силе.

Онда су се и све ствари ужљебиле и нашле своје право и природно – мјесто – онако како га је Његош – крстио: „Србија је матица, без ње никад ништа“.

Потоњи трзај корумпиране, посткомунистичке власти огрезле до гуше у криминалу, био је удар на Српску Православну Цркву у Црној Гори, да би народ – листом устао – и срушио однарођену власт која у континуитету траје преко седамдесет година.

Преко седамдесет година народ бијаше увукао „душу у се“. Али, кад су потоњи неокомунисти навојштили на Цркву, народ је изашао на пут. Литије су својеврсни народни протести какве Европа не памти.

Литијама не треба додати ни слова више, осим да је народ устао да брани себе, јер изнад Цркве је народ, а изнад народа једино јесте Бог.

Кад се буде писала новија и права историја Срба на овој балканској географији, остаће великим словима уписана четири имена: Патријарх Иринеј и Митрополит Амфилохије, предсједник Србије Александар Вучић, и лидер Срба у Црној Гори Андрија Мандић.

У будућности, и са дистанце и највеће могуће близине, покољењима се мора преносити само истина – историјска истина са свим њеним добрим и лошим странама, мора се утврдити – насушна истина – за којом вапи Црна Гора, ко што пустиња вапи за кишом.

Црна Гора мора отворити и – јаме и досијее – Црна Гора мора отворити своју лобању – Црна Гора мора скинути поклопац са комунистичког пакла, мора направити први корак послије седамдесет година, корак који значи корак према – себи у огледалу – и први корак преко икакве границе ка глобалном шару. Словом – Црна Гора – мора ослободити саму себе.

Не часећи, Црна Гора мора лопатом избацити мрак из своје куће. И широм отворити прозоре – што значи – очи.

Тешко је демонтирати комунистичко наслеђе у Црној Гори, теже него игдје другдје. И послије историјских избора 2020. године, и бацања на депонију потоње комунистичке диктатуре, многе ствари нису се ни за јоту промијениле. Али, народ је задње сито кроз које се све просијава.

Опет је Србима остало да коначно приведу посао крају као што суувијек и радичо и дјеловали, дакле, као историјски народ да се послије деценија ослободе окова свих врста, и крену напријед у корак са осталим слободним европским народима. До тада, нека буде борба непрестана, како је учио ловћенски Горостас.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.