Србија би подршком Лепосавићу пронашла сама себе и свој пут

 

Смењени министар Владимир Лепосавић је Србин родом из Бара. Пре него је постао министар правде Кривокапићеве владе у Црној Гори био је члан правног тима Митрополије црногорско-приморске. Заступао је СПЦ при УН у Женеви. Правни факултет је завршио у Београду а специјализацију у Вашингтону. Одбранио је докторат из области међународне заштите мањина. Пружао је помоћ избеглицама и интерно расељеним лицима при канцеларији Високог комесаријата УН у Београду.

 

Пише: Горан Николић

 

 

Проблем са Лепосавићем, Кривокапић је имао од првих дана нове владе. Лепосавић је отворено истицао свој српски идентитет и залагао се што пре крене у демонтажу криминално-политичке хоботнице у шта је власт Мила Ђукановића претворила црногорску државу. Осим тога та и таква хоботница је деловала против српских националних интереса како у Црној Гори тако и у Републици Српској и у Србији. Очигледно да намере Кривокапића и његових ментора нису биле у складу са таквим виђењем постизборног пута Црне Горе.

Убрзо је све испливало на видело када је због негирања геноцида у Сребреници Кривокапић решио да смени Лепосавића са министарског места.

Изгласавањем резолуције о геноциду у Сребреници и смењивањем српског министра Лепосавића уз избацивање читаве плејаде Срба из владе Црне Горе уз подршку Миловог ДПС-а, Кривокапић је јасно ставио до знања и Србима, и Црној Гори и странцима у ком правцу жели да води државу.

Српски и црногорски идентитет су овим антисрпским одлукама црногорског парламента раздвојени дефинитивно. Повучена је коначна граница, оштрија од државне границе која је до сада раздвајала Србију и Црну Гору – идентитетска и ентитетска граница.

Због ових вишеструких понижења Срба у Црној Гори али и Срба као народа, Србија као матица свих Срба не може остати нема и без реакције. Када не би реаговала, Србија би прихватила наставак антисрпске политике Подгорице као нешто судбинско што се не може мењати. Пораз Срба у Црној Гори кроз смењивање Лепосавића и кроз резолуцију о геноциду у Сребреници је пораз Срба уопште и Србије као државе ако не реагује одлучно. Лепосавић је задужио и СПЦ и Србе кроз подршку борби против Миловог режима у време литија и постао је симбол српског отпора наметању антисрпског наратива у Црној Гори.

Подршком Лепосаићу ми бранимо сами себе, ми проналазимо себе у тој одбрани. Зато би власт у Србији требала понудити Лепосавићу место министра у влади Србије јер кад за Србе нема места у црногорској влади морамо показати да га има у српској.

Пред Србима у Црној Гори је прекретница. Ствари су кристално јасне. Српски и црногорски идентитет су овим антисрпским одлукама црногорског парламента раздвојени дефинитивно. Повучена је коначна граница, оштрија од државне границе која је до сада раздвајала Србију и Црну Гору – идентитетска и ентитетска граница. Срби то нису хтели али су то на жалост добили.

Као што нису хтели ни да изађу из Југославије, као што нису хтели ни да се Србија и Црна Гора раздвоје. У Црној Гори се кристалишу две нације, које су по својим постулатима потпуно супротне једна другој – Срби и Монтенегрини.

Србима остаје њихово име а за историјско наслеђе у Црној Гори ће морати да се изборе. Сви остали српски идентитети у Црној Гори, од народне ношње, преко Његошеве етике, до идентитета сваког племена и братства понаособ, сада су предмет „бракоразводне“ парнице између ова два идентитета.

 

Због ових вишеструких понижења Срба у Црној Гори али и Срба као народа, Србија као матица свих Срба не може остати нема и без реакције. Када не би реаговала, Србија би прихватила наставак антисрпске политике Подгорице као нешто судбинско што се не може мењати.

Ту борбу за опстанак Срба је започео народ преко литија али и Лепосавић одбијајући антисрпски наратив резолуције о Сребреници. Ми као народ и као држава морамо реаговати јер у противном гушење српског идентитета ће довести и до смањења броја Срба у Црној Гори и до конфузног идентитета код њих. Србија је дужна да помаже и штити Србе у Црној Гори али и да се бори за очување српског идентитета који је угрожен. Стога као друштво морамо реаговати због жига срама због резолуције о геноциду у Сребреници и због смена Срба из владе а пре свега Лепосавића. Подршком Лепосаићу ми бранимо сами себе, ми проналазимо себе у тој одбрани. Зато би власт у Србији требала понудити Лепосавићу место министра у влади Србије јер кад за Србе нема места у црногорској влади морамо показати да га има у српској. Или га нема ни овде.

 

Одбијајући ћутање док траје процес асимилације Срба у антисрбе.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.