Савремени изазови српског националног идентитета

Када говоримо о особинама српског идентитета, без обзира да ли је реч о индивидуалном или колективном одређењу, потребно је истаћи да oн превасходно произилази из чврстог утемељења староседелачке самосвести, што значи да Срби себе не доживљавају као дошљачки, метанастазички елемент на туђој територији, већ као аутохтон, древни, домаћи, живаљ који је свој на своме, а коме, управо зато, из разлога тзв. „историјског права“ желе да оспоре ту самобитност и првородност.

 

Пише: Свештеник Миладин Митровић

Старјешина храма

светога Василија Остропкога у Бања Луци

 

 

Једна је од основних компоненти како социолошког тако и културолошког, али и психолошког идентитета Срба јесте појам светосавља које у својој суштини представља синтезу Православне вјере и националне смосвијести која је била створена Светим Савом приликом организације самосталне Српске Цркве. Зато је српско национално биће неодвојиво од светосавља, а српска национална идеја нераскидиво уткана у светосавско наслеђе. Паралелно са тим, једна од неотуђивих компоненти српског националног бића, а самим тим и српског националног одређења јесте и порука косовског мита и косовског завета. Косовки мит доменима религиозно – културолошких токова и процеса постаће неодвојива компонента изградње, очувања, учвршћења и испољавања српског идентитета и менталитета.  Косовски мит и косовски завет постаће и остаће источници свега што се може истаћи и подвести како под појмове колективног сећања народа, тако и под одређења индивидуалног осећања српства. Спремност на самопрекор, на крајњу жртву зарад виших циљева и највиших духовних вредности, сврставају Србе у крајње идеалистичне народе, дајући саком појединцу и ирационалне компоненте личности на плану психолошког идентитета.  Ова ирационална компонента Срба је била апсолутно неприхватиљива за западни свијет, и била је предмет вишевјековног расрбљавања и неизбрисиво је сведочанство голготе кроз коју су прошле генерације Срба које су само жељеле да буду и остану свој на своме и да буду оно што јесу – Срби.

Пошто је православна вера за српски народ од самога почетка била један од темељних конститутеаната идентитета, историјски гледано раслојавање српскога националнога  идентитета кроз призму промјене вјерскога идентитета кретало се у три примарна правца. Први је исламизација и њему припада највећи број Срба, други је покатоличавање и њему припада нешто мањи, али опет веома значајан број Срба. Трећи је заснован на утопијској идеологији југословенства која је раслојавањем српскога народа омугућила стварање вјештких нација као што су црногорци, македонци и босанци.

Агресивна исламизација српскога народа почевши крајем средњег вијека од стране Османлија, са једне стране и ништа мање агресивније покатоличавања срба од стране Ваитакна, са друге стране довели су крајем 18. вијека  српски национални идентитет у опасност потпунога нестанка. Само захваљујући Српској Православној Цркви српски  национални идентитет успјео је да преживи и да опстане, иако је прошао кроз врло мучна и турболентна времена, која су била обиљежена великим губитцима у погледу отуђивања српскога народа од свога изворног идентитета.

Мисионраска улога СПЦ успјела је да истине Православља утка у саму основу српског идентитета и да на тај начин питање нације поистовјети са питањем религиозне припадности. Овакав приступ био је прије свега изазван агресивном политиком Ватикана, која је директиним прозелитизмом одвајала Србе од Православља и тим самим размагнетисавала српско национално биће. Ова појава је директно утицала на свијест у народу да Србин може бити само православне и ни једне друге вјере.  Због тога ће многи насилно потурчени или покатолчичени Срби дуго времена бити без свога националнога идентитета, јер промјена вјерскога идентитета са једне стране доводила је до изопштавања из српскога, али није давала могућност добијања новога идентитета. Због тога ће се веома дуг временски период та категорија становништва декларисати само као потурчењаци или покатоличењаци,  то јесте народ који је промјеном вјерскога идентитета изгубио припадност српскоме идентитету, а да са друге стране није улазио у састав неке друге националне припадности. Оваква социјална појава била је резултат диксриминирајуће политике како Турске, тако и Аустроугарске које су се у циљу слабљења и раслојавања српскога становништва, издвајање из Православне вјере сматрале довољним. Потурчен или покатоличен српски човјек не само да није представљао никакву опасност за османлијску или аустроугарску власт, него је био и изузетно користан у циљу остваривања њихових политичких интереса.

Сложени процес расрбљавања српског становништва који је активно спровођен од стране Турске и Аустроуграске у прошлости, нашао је свој крвави продужетак за вријеме Другог свјетског рата. У периоду од 1941. до 1945. на тариторији (која је обухватала данашњу Хрватску, БиХ, и делове Србије до Земуна, Шида и Новог Сада), гдје је већински живело српско становништво била је створена Назависна Држава Хрватска. У овој држави смрти коју су уз подршку нациста створили Хрвати било је убијено више од 1.200.000 , а покатоличено 240.000 српских становника. Геноцид је спровођен кроз брутална погубљења у логорима смртимасовна убиствадепортацијеетничка чишћења и присилна покатоличавања.

Завршни процес расрбљавања десио се у комунистичкој Југославији, која је јако и силно југословенство видјела искључиво у слабљењу српскога националнога бића. Под притиском комунистичке идеологије „братства и јединства“ велики број православних Срба пристаје да се утопи у безлични наднационални и непостојећи југословенски идентитет. Идеја југословенства дала је могућност да се некада давно потурчени и покатоличени српски народ у потпуности одвоји од српскога националног бића кроз стварање нових идентитета који немају своје ни историјско ни културолошко поријекло.

Савремени изазови са којима се суреће српски национални идентитем за разлику од прошлости данас су много више отворенији и агресивнији. Процеси деградације српске нације активно се спроводе како споља, тако и изнутра. Како од стране традиционалних непријатеља, тако још традиционалније од домаћих издајника. Потрошачки приступ материјалистичко-хедонистичкоме начину живљења, катастрофална негативна кадровска селекција, одсустсво механизма контроле одговорности пред нацијом, плачевна до дубине срца емиграција становништва средње доби, а онда на све ово још и све веће подјеле и одсутство јединства у народу само су од неких кључних проблема са којима се данас сусреће српски национали идентитет. Све ово обавезује СПЦ да у својим мисионарским и просветитељским активностима мора да буде много конкретнија и све више присутнија у свим сферама друштвенога живота како у Србији, Републици Српској и Црној Гори, тако и на свим територијама гдје живи српски народ. Светосавље као културолошки и идентитетски феномен  у коме  су заложене одређене  моралне представе о традиционалним вриједностима таквим као што су породица, патриотизам, државност, љубав према отаџбини и Православној вјери, мора да постане начелна платформа како унутрашње, тако и спољашње политике наших земаља, али исто тако и важан елеменат у активностима академске заједнице.  Светосавско опредјељење српске нације кроз многовјековну историју свога постојања обликовало је српски свијет хришћанским и цивилизацијским начелима у којима никада није било претензије према туђем, него искључиво развијање и очување свога.  Због тога главна карактеристична особина Светосавља која произилази из саме суштине српског националног бића је мирољубивост нашега народа.

У савременом свијету идеја Светосавља нема тенденцију да под своје окриље врати некада давно покатоличене Србе који се данас изјашњавају ако Хрвати или потурчене Србе који се данас идентификују као Бошњаци. Кључна идеја Светосавља је да српско национало биће сачува од даљег дробљења и разједињења. Због тога је то цивилизацијски, а не политички појам, без обзира што неко жели да га управо таквим и представи ради стварања негативне слике о српскоме народу.

Очување идеје Светосавља, као идеје јединства и саборности данас постаје приоритетни задатак нашега народа. Механизам очувања националнога самопознања данас мора бити базиран на очувању српског културног и духовног наслијеђа. Српски народ, посебно тамо гдје је територијално одвојен од своје матице, као што је то случај на Косову и Метохији, Републици Српској, Црној Гори и Хрватској осјећа посебну припадност према Светосављу. Стога се већ одавно осјећа потреба за моћном и јасно формулисаном концепцијом Светосавља, која треба да буде стављена у законске оквире, и треба да добије широку политичку и правну  подршку од стране државе Србије. На овај начин концепција Светисавља стварала би благопријатне услове у којима би наша дијаспора осјећала реалну блискост и припадност своме националном корпусу. Тим више што нас на овакве кораке приморавају изазови савремене међународне политике која на све начине покушава да разумије националне посебности народа и цјелокупно друштво уведе у  домене космополитског поимања живота. Због тога је важно да се на идеји Светосавља гради и стратегија очувања српскога народа без обзира гдје он живјео.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још