Састанак Путин – Бајден и нова антикинеска политика САД

 

Нова Бајденова политика настоји да направи отклон од Трампове администрације али остаје његова антинкинеска реторика. Циљеви америчког „враћања на сто“ су повратак евроатлантског јединства на пољу сузбијања „малициозног кинеског утицаја“ кроз заједничку акцију и дисциплиновање Русије

Аутор: Сретен Станишић

 

 

Побједом Џо Бајдена на минулим предсједничким изборима, окончано је једно изолационистичко, турбулентно и прилично контроверзно раздобље у историји америчке спољне политике. Спољна политика нове америчке администрације према европским савезницама у оквиру НАТО, земљама чланицама ЕУ, па и ЕУ као међународној организацији вјероватно ће се драстично разликовати од политика које је спроводила бивша администрација. На самиту Г7 предсједник Бајден је изричито нагласио да се „америка враћа за сто”, што недвосмислено указује да ће доћи до поновне афирмације мултилатерализма и синергије у остварењу заједничких циљева уз обнављање стратешког партнерства на релацији САД-ЕУ.

Односи унутар НАТО претрпјеће такође одређене измјене, мада се већина чланица већ обавезала да ће у народном периоду достићи потребну квоту предодређену за издвајање за заједничку одбрану, што је била главна тачка спорења на релацији САД-НАТО.

У догледном периоду ће се наставити стагнација руско-америчких односа, уз повремено интензивирање запаљиве реторике са обје стране

 

Савремени руско-амерички односи оптерећени су експанзијом НАТО на исток. Низ криза које су у постхладноратовском периоду избиле на европском тлу и неизвјестност која је пратила оновремену улогу Русије у међународној заједници пружиле су америчкој дипломатији оправдање за аргументе у корист не само опстанка НАТО, већ и његовог даљег ширења.

Ова евентуалност кључни је проблем у савременим америчко-руским, а шире и америчко-европским односима, јер су спољнополитичке акције Русије у последњој деценији првенствено настале као реакција на страх од њеног стратешког окруживања, при чему је од круцијалног значаја за руске геополитичке интересе у датом распореду снага спрјечавање Украјине да постане чланица НАТО. Овакав исход једноставно би паралисао све напоре Русије да обнови глобални утицај, претварајући је у регионалну источноевропску силу, и овдје се вјероватно може тражити генеза саме украјинске кризе, која уз сиријски рат представља најзначајнију тачку раздора у билатералним односима двије земље. Односи са Русијом досегли су ново дно већ на почетку Бајденовог мандата, а обиљежени су међусобним оптужбама о мијешању у унутрашњу политику, антируском хистеријом у појединим земљама чланицама Сјеверноатлантског савеза, увођењем новог сета санкција Русији, оштром реториком са америчке стране и узајамним протјеривањем дипломата, што је представљало додатно затезање односа пред најављени самит у Женеви. У овом тренутку побољшање односа између двије државе није изгледно, првенствено зато што би обје стране биле приморане на драстичне уступке.

Инсистирање Бајдена на заједничкој акцији са циљем сузбијања кинеске пријетње и стварањем конкретног плана инфраструктурне помоћи земљама у развоју како би им се помогло у превазилажењу опасног кинеског утицаја

Два су могућа рјешења за тренутни конфликт у руско-америчким и руско-западноевропским односима на крају крајева, а то је имплицитно или експлицитно признање руске зоне утицаја на пост-совјетском простору, у којој би Русија имала одријешене руке и неоспорен утицај, или руско пристајање на интеграцију Украјине у НАТО уз евентуално повлачење са Крима, што би представљало смртну пресуду руским националним интересима и глобалним амбицијама, те би Русију свело на статус регионалне силе, на што наравно Русија никада не може пристати. Закључујемо да ће се у догледном периоду наставити стагнација руско-америчких односа, уз повремено интензивирање запаљиве реторике са обје стране. Самит у Женеви у свијетлу ових догађаја није ни могао довести до фундаменталних промјена у односима двије државе, те је првенствено служио за опипавање црвених линија противника, мада је најављен повратак амбасадора и неки још увијек недефинисан облик и обим сарадње по питању спрјечавања сајбер напада.

 

Како је Кина данас највећа конкуренција америчкој глобалној хегемонији, а истовремено и највећа свјетска економија која покушава да оствари легитимне националне интересе ширењем политичког и економског утицаја, односи између двије државе наставиће да се крећу добро утабаном рутом коју је установила претходна америчка администрација.

Уз наставак економског притиска на Кину инсистирањем на опстајању некомпетитивних трговинских баријера усмјерених према њој, интензивира се и реторика која за циљ има да Кину прикаже као земљу која дијелу грађана ускраћује основна људска права..

Најављено здружено америчко-европско мијешање у кинеске кредитне аранжмане са одређеним европским државама, међу којима је и Црна Гора извјесно ће повећати неповјерење Кине према америчким намјерама, које ће додатно бити продубљено у случају даљег покушаја подривања иницијативе „Појас и пут“.

 

Рјешење за јаз у америчко-кинеским односима није на видику, јер би оно вјероватно подразумијевало признање америчког одрицања од улоге глобалног лидера и афирмацију мултиполаризма у међународним односима, уз отварање простора за неограничен кинески економски утицај, првенствено у Евроазији и Аустралији, уз значајно јачање присуства у Африци. Но то има малу шансу да се деси. Стога и не чуди инсистирање америчког предсједника на самиту Г7 у Корнволу на заједничкој акцији са циљем сузбијања кинеске пријетње и стварањем конкретног плана инфраструктурне помоћи земљама у развоју како би им се помогло у превазилажењу „малициозног кинеског утицаја”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још