„Рио Тинто” – лажна нада за опозицију и бреме за власт

Да ли је Рио Тинто, или прецизније пројекат вађења литијума у Србији, постао најзначајније политичко питање? Судећи по истраживањима јавног мњења, по реакцијама на друштвеним мрежама и по очекивању опозиције да на тој теми „руши Вучића“ јесте најосетљивије политичко питање тренутно. Са једне стране се опозиција наивно нада да на „Рио Тинту“ може срушити власт што се већ показало као илузија а са друге стране је наивно очекивање владајућих структура да је то само тренутна тема и да могу са тим изађи на крај „само да избори прођу“.

Пише: Бранко Радун

 

Рио Тинто неће срушити ову власт, осим ако она не крене грубо да се супротставља у овом моменту доминантном ставу о штетности експлоатације литијума и о деструктивним последицама рада Рио Тинта. Исто тако неколико месеци до избора ову тему неће довести до заборава ове теме, јер су ствари отишле превише далеко да би се лако или брзо вратиле у лежиште.

 

Посао државе је да штити грађане од криминалног деловања мултинационалних компанија, а посао грађанског активизма је да подсећа власт да није богом дана већ изабрана да штити интересе народа – и да јој мандат траје док штити свој народ. На жалост, неки чланови владе се више брину за интересе великих компанија но за интересе земље и народа, а исто тако опозиција и активисти ову тему злоупотребљавају због личних и страначких интереса, што ствар додатно компликује. Нити поједини чланови владе треба да се понашају као лобисти страних компанијa, нити еколошки активисти треба да буду пиони у политичком обрачуну опозиције и власти. При том ако се следе токови новца види се интересна условљеност и оних који су упорно ЗА и оних који су агресивно ПРОТИВ.

У Српској јавности месецима влада оправдана бојазан од тешких еколошких последица због најава о отварању рудника литијума код Јадра, следеће године. Литијум се данас углавном добија из подземних сланих језера у такозваном литијумском троуглу у Јужној Америци и из руде у Аустралији. Ризици по животну средину су врло велики јер су и процеси екстракције различити за ова два типа извора.

Стравичне слике девастације околине при производњи литијума најчешће су везане за производњу литијума из подземних сланих језера, али и производња из руде носи своје ризике. Копањем руде настају типична загађења прашином која садржи силицијум, а најкритичнији део процеса производње литијума из руде је приликом концентровања и екстракције литијума када се додају киселине и после чега остају отпадне воде, отровна шљака. Они се складиште у базенима који могу да процуре или пукну – а отров доспе у подземне воде и реке. Српски jадарит је руда, дакле сви ризици везани за производњу литијума из руде треба да буду у фокусу што се тиче опасности за наше земљиште.

При томе, јадарит је вулканско-седиментна руда, за разлику од других средина из којих се вади литијум попут Аустралије, и то би, по свему судећи, био први рудник тог типа у свету. Зато се прича о нашим стручњацима који са стручњацима из Аустралије, где је „Рио Тинто” на домаћем терену, раде на изради овог новог процеса производње литијума из јадарита. Какве ће последице по животну средину овај нови процес производње литијума донети, нико са сигурношћу не може рећи јер има премало искуства са тим.

У Немачкој је осмишљен карбон-негативан систем нанофилтрације литијума из подземних минералних вода, који уопште не загађује природу, али то код нас вероватно није применљиво, јер је јадарит руда.

Цене литијума су доживеле пик 2018. али су због ковид кризе, пале и сада се опорављају са растом производње, али још нису достигле ниво из 2018, чему доприноси и велики раст производње литијума у свету.

Литијум је свакако једна од кључних сировина у складу са глобалним циљем достизања карбонске неутралности, по Париском споразуму и најновијем споразуму ЦОП26, и зато ће му цена временом највероватније даље расти. Зато је и толико битан – није реч само о профитабилној руди већ и о томе да је он од стратешког значаја.

Чињеница да смо трећа земља у Европи и дванаеста у свету по резервама литијума, иза Немачке и Чешке, сигурно се сагледава као значајан потенцијал за привредни раст Србије, али се мора строго пазити колика би била штета, то јест да не буде већа од користи.

„Рио Тинто”, „Циђин” и читав низ нафтних и рударских мултинационалних компанија, небројено пута су довели до уништења разних екосистема, тешких обољења код локалног становништва, што је у најбољем случају последица криминалног немара, а често је било и предумишљаја, у трци за профитом. Рачунати на њихову савест у заштити животне средине исто је као када бисмо поверили вуку овце на чување.

Волео бих да верујем да ће последица негативног става јавности о „Рио Тинту” чији су продукт и протести бити брана која ће зауставити отварање рудника литијума, никла итд., али искуство нам говори да ниједна влада од 2004. године није одбила мултинационалне рударске компаније, колико због профита који долази, толико и због лобистичке моћи тих компанија, које ако се заинате могу да организују и промену власти. То при том није само тако у Србији већ и у Европи и у свету.

И шта нам онда преостаје? Шта је успешна пракса у спречавању да ове компаније униште природу? Компаније раде за профит, и зато су спремне на све, што се небројено пута показало, а зауставља их искључиво цена коју ће платити за почињени злочин. Зато се морају увести закони о заштити животне средине преписани од Немаца, Норвежана или Швеђана нпр., где никоме од ових компанија на памет не пада да загађују, из простог разлога што ће толико платити да им се не исплати. Са друге стране подизање нивоа рудне ренте би подигло суму новца који би остајао у нашој земљи.

Исто тако постоји проблем у комуникацији. Сама компанија Рио Тинто није много марила за ставове јавности па је тек у последње време (дакле прекасно) направила некакву промотивну кампању која не доноси промене у ставовима јавности (чак је додатно иритира). Са друге стране власт се поставила прилично уздржано уз поједине иступе ресорним министара који су у неким моментима деловали «све је у реду нема никаквих проблема и сл.» или «ово је политичка манипулација опозиције» што никако није помагало јавности да се информише и да се умање страхови. На крају али не и најмање битно антириотинто кампања се показала као једина успешна кампања опозиционих и еколошких групација. Штавише ова тема је успела да уједини и леве и десне, и грађанске странке, еколошке покрете и патриотске кругове. Последица тога је да једна дуготрајна кампања којој са друге стране није било адекватног одговора је довела до тога да је анти-риотинто став у великом делу јавност зацементиран. Нетранспарентно деловање мултинационалне компаније и рада министарстава са једне и агресивна кампања која барата са гласинама и полуистинама је довела до тога да је данас експлоатација литијума важније питање од економије, незапослености или статуса Косова.

Дакле, посао државе је да штити грађане од криминалног деловања мултинационалних компанија, а посао грађанског активизма је да подсећа власт да није богом дана већ изабрана да штити интересе народа – и да јој мандат траје док штити свој народ. Нити поједини чланови владе треба да се понашају као лобисти страних компанија нити еколошки активисти треба да буду пиони у политичком обрачуну опозиције и власти. Но, нажалост то нама као знак друштвене зрелости није лако достићи.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.