Председнички, Београдски и највероватније парламентарни избори се очекују почетком априла 2022. године. Иако се тачно не зна који ће све избори бити расписани нема много дилема и варијанти – све у свему биће избора «довољно» и биће почетком априла. За власт нема много дилеме ко ће бити кандидат за председника. Евентуална непознаница је носилац листе за Београдске изборе између два или највише три кандидата (Брнабић, Шапић и Весић). Могуће и неко четврти јер је то већ устаљена Вучићева пракса да кад има јаке кандидате за неку функцију, узме некога «са стране» ко неће изазвати суревњивост унутар странке, попут садашњег градоначелника Београда (коме узгред не могу да се сeтим имена).
Пише: Жељко Ињац
Опозиција је, овај пут, и онај бојкоташки део, најавила излазак на изборе и на томе се отприлике завршила предизборна кампања опозиције. Бивши бојкоташи нису успели да објасне својим присталицама шта се то у изборним условима променило да су они од бојкоташа који не признају систем постали «легалисти». Заправо је реч о томе да је стигла порука са Запада – «идите на изборе да би могли да вас подржимо чак и око негирања изборних резултата ако буде потребно». Тешко би било очекивати да су они онда изашли у јавност са причом «ми не би на изборе али ето рекли су нам да идемо».
Патриотски део опозиције и део опозиције који је одавно најављивао излазак на изборе је први истакао кандидате. Патриотски блок окупљен око Двери је кандидидовао Бошка Обрадовића. Јовановић ће највероватније бити кандидат коалиције НАДА. Са неколико кандидата сличног патриотског профила се фрагментира и тај део политичког спектра што није корисно ни за «патриотске снаге» а ни генерално политичку сцену којој је овај део потребан да би била комплетна. Излазак са више листа и више кандидата само збуњује бирачко тело «патриотске Србије» и у принципу одговара како владајућој коалицији тако и коалицији око Ђиласа јер остају без озбиљне конкуренције са те стране.
По медијима се спекулисало и да ће Народна странка Вука Јеремића кандидовати генерала Поноша. То је касније полудематовано па се Понош и разишао са Јеремићем због тога. Но ако Јеремић и Ђилас иду заједно а за сада изгледа да иду, није јасно ко је њихов кандидат за председника и ко ће бити носилац листе. Од кандидатуре су како изгледа сада одустали Драган Ђилас, Зеленовић, Мариника Тепић, владика Григрије, Вук Јеремић и у владајућој коалицији Ивица Дачић. Једном речју «стари политичари» нису спремни да ризикују да изгубе трку а нових који би се наметнули као озбиљнији кандидати још нема.
Борис Тадић бивши председник Србије марљиво обилази Србију уздуж и попреко у нади да ће стећи симпатије и присталице и оформити одборе за предстојеће изборе. Његова слава као бившег председника Србије још није потамнела а подршку може да очекује у бројним фракцијама ДС и из њих насталих странака. Он би био и најбољи кандидат грађанске Србије али га његови бивши пулени Јеремић и Ђилас не подносе. Но Тадић без њих нема партијску инфраструктуру, медијске капацитете и финансирање кампање а они без њега немају озбиљног кандидата који би могао ући у други круг председничких избора. Кога ће они истурити као кандидата још се не зна али се зна да то неће бити Тадић. Зли језици кажу да су Тадића већ 2012 рушили његови сарадници који су му хтели видети леђа па је тешко од њих очекивати да га «враћају у игру».
Новинар Шкоро је излетео са самокандидовањем на једној корпоративној телевизији, што је изазвало негодовање Ђиласовог дела опозиције. Но убрзо се и то смирило. Заправо све се толико смирило да се стиче утисак да грађанска опозиција окупљена око Ђиласа можда ипак неће изаћи на изборе са својим кандидатом. До априла је практично остало пар месеци а у грађанској опозицији се још увек не зна ко је тај човек, са ССП постера, који ће да буде кандидат. Зна се само толико да је човек. Можда ћемо име тог „човека“, под условом да ипак није жена, сазнати тек 1. априла.
Занимљива инсајдерска вест стиже из редова опозиције. Наиме, на интерном гласању опозиције за градоначелника Београда који је организовала редакција једне телевизије је победио Горан Весић на изненађење самих гласача. Што заправо указује да ни самој опозицији још увек није јасно кога би истакли за носиоца листе за Београдске изборе а да је прихватљив свима подједнако и да улива поверење. То наравно говори и да је Весић постао прихватљив опозицији, барем онолико колико и владајућој коалицији. Или другачије речено да им је ушао у бирачко тело и да тешко могу да му парирају са јаким кандидатом.
Ово недефинисано стање у опозицији, то што још увек не истичу кандидата за председничке и градске изборе, највише ће оштетити саму опозицију. Опозиција износи аргументе типа „нећемо да објавимо ко су кандидати, да режимски медији не би имали простора да их развлаче и блате“. То је наравно само алиби за очигледну неспособност да се уједине рецимо у две колоне – грађанску и националну и да иду са два препознатљива кандидата који могу добити значајнију подршку на изборима. Неспособност да се створи барем привид јединства кроз кандидовање пар људи умањује могућност, у свакако ограниченом временском периоду, да се ти кандидати боље и јасније представе свом гласачком телу и евентуално апстинентима. Тиме се појачава предност коју има владајућа коалиција која наступа у блоку и која ће имати једног кандидата – а зна се већ којег.
