Велик проценат оних који су гласали против или 800.000 гласова су забринули власт, ослабили грађанску а ојачали патриотску опозицију.
Пише: Балкан Фокус тим
Поделили смо политичку сцену према оном како су се изјаснили око референдума о промени устава у области судства. Прво су они који подржавају промене а то су углавном бирачи владајуће коалиција, затим они који су изашли и гласали против, а то су углавном патриотске и десне странке и организације и на крају они који су бојкотовали референдум а то су представници „грађанске опозиције“ коју предводе Ђилас и Јеремић.
Јасно је да су бирачи владајуће коалиције једним делом изашли и гласали против, а неки и нису изашли, као и то да је било оних који гласају за грађанске странке, али су изашли на референдум и гласали или пак гласача патриотских странака који нису гласали или нису гласали против. Но ми овде говоримо о већини бирача и о оном што је највидљивије – о кампањама странака и о ставовима лидера а ту је ствар прилично јасна.
Kако је ко прошао у вези референдума? Владајућа коалиција није водила ни активну ни агресивну кампању ЗА, можда тек недељу-две пре самог референдума су биле учестале изјаве „зашто је добро да победи ЗА“. То са једне стране није водило у ризичну ситуацију да референдум буде и изјашњавање о власти па да у случају његове пропасти то буде доживљено и као пораз власти. Но млитава и опуштена кампања је ризична јер не мобилише велики број људи и доводи у опасност и сам резултат референдума. Осим тога начин избора судија је компликована и стручна тематика у коју се разуме мали проценат грађана а осим тога мало је њих који су разумели ово питање као витално. Све је ово довело до тога да на овакав референдум са оваквим питањем и није могло изаћи много бирача. Но кад су у владајућој коалицији схватили да референдум може и да пропадне јер се створила критична маса оних који су из разних разлога против они су покренули машинерију како медијску тако и страначку да спасу ствар.
Тако се и десило – референдум је успео али је остала чињеница да је преко 40% или 800.000 бирача гласало против. То је забринуло власт јер се поставља питање у којој мери та армија бирача представља и НЕ самој власти. Неки су склони да овај референдум тумаче и као референдум о власти. Но то би било тако да је сва опозиција изашла са јасним ставом зашто гласати против и да су водили кампању „реците НЕ Вучићу“. Но како је тзв грађанска опозиција и њиховим медији бојкотовали референдум а како су патриотске организације кампању поставили као „НЕ европским налозима“ од којих је реформа судства само један од многих ово је било пре израз евроскептицизма а мање антирежимског настројења опозиционих бирача (иако не треба потценити ни тај мотив код оних који у гласали против). Но било како било 800.000 гласова против је забринуло власт у смислу колико ће се то одразити на резултате избора у априлу.
Друга групација која је учествовала у референдуму активно је „патриотски фронт“ (који не постоји али се створио утисак око референдума да се дошло до договора о заједничкој кампањи) који је водио кампању против уставних промена у судству. Ова групација је политичка маргина која нема ни значајне ресурсе (десетине пута мање од владајуће коалиције или грађанске опозиције) а пре свега нема ни један значајан медиј. Ова политичка опција је фрагметирана, неретко међусобно завађена, без значајне страначке инфраструктуре и без препознатљивог лидера (некад је то био Шешељ али је он сада небитан). Осим слабости у страначкој и медијској инфраструктури „патриоте“ делују аматерски у односу на владајуће странке или грађанску опозицију јер немају ни довољан број професионалаца који би осмислили и реализовали успешну кампању (новинари, ПР стручњаци, истраживачи јавног мњења…). Но око овог питања се показало да се са „штапом и канапом“ може нешто постићи ако се зна циљ и мобилишу људи. Иако немају медије они су то делимично надокнадили друштвеним мрежама на којима имају велик број волонтера који их подржавају. То је био и фокус кампање „против референдума“ која јесте доминирала на друштвеним мрежама. Резултат је био изненађење и за оне који су водили кампању а шок за оне који не прате друштвене мреже. Градови су углавном гласали ПРОТИВ и то је доста забринуло врх владајуће коалиције. Ово је показало да се и са мало новца али са доста енергије може постићи добар резултат који мења политичку сцену Србије. Ово је показало да маргинализоване патриоте и поред свих слабости имају потенцијал. Исто тако ово је демонстрирало снагу друштвених мрежа а пре свега твитера који је био срце кампање против референдума. Последица овог је да су патриоте (са или без наводника) ојачали своје позиције и да се показало да нема успешне политике која игнорише друштвене мреже. Друга је ствар колико ће они успети да овај „буст“ искористе у априлу. Ако буду нејединствени, опседнути међусобицама и без јасне стратегије неће много профитирати.
Трећа групација – грађанске опозиције је бојкотовала референдум и тиме се искључила из референдумске теме. Бојкот је готово увек губитничка стратегија осим у случају јаке и јединствене опозиције која наступа као фронт и онда може да обори изборе или референдум. Kонфузија међу „грађанистима“ је појачана јер они нису ни знали одговор на питање својих бирача „шта им је чинити“ до недељу-две пред референдум. Они нису чак ни јасно наступили са кампањом бојкота већ су се народски речено „правили блесави“. Нису желели да буду ЗА на референдуму иако многи од њих подржавају европску реформу судства јер би испало да раде за Вучића а због страних амбасада нису смели ни позвати своје бираче да гласају ПРОТИВ. У таквој ситуацији „хоће каки неће каки“ дочекали су и референдум. Многи њихови бирачи су вероватно изашли и гласали против верујући да гласају против Вучића а мањи део који је искрено посвећен европским реформама су гласали ЗА. Но наравно доста њих је и бојкотовало референдум. Све то је показало да су конфузни и да је њихова позиција слаба и губитничка. Зато можемо рећи да су највећи губитници референдума Ђилас и Јеремић. Kолико ће они то успети да испеглају до априла, а како смо рекли имају медијски систем и озбиљне финансијске ресурсе, тек ћемо видети. Уколико би имали успешну кампању, у којој би придобили и неке патриотске бираче који су гласали ПРОТИВ на референдуму они би испеглали овај гаф. Но како видимо да се не баве том темом већ односима грађаниста и зелених на свом делу политичке сцене мала је шанса да се то деси. Тако да је јасно да ће штета коју су сами себи нарпавили бојкотом у једној мери бити измерена и на априлским изборима. Осим да се нешто значајно непредвиђено деси што би „ефекат референдума“ потпуно маргинализовало.
