Покер између Вучића и Стефановића

Нови избори ће бити и прилика за промене у владајућој странци, а после тога и у влади. Kаква је даља судбина Стефановића није потпуно јасно, но јасно је да он неће бити више министар одбране као што није више на функцији првог човека напредњака у Београду.

Пише: Бранко Радун

Већ дуже време је главно питање у београској чаршији колико је сукоб на релацији Вучић и Стефановић озбиљан и како ће се окончати. Kако време пролази већина је постала свесна да је разлаз између Вучића који је председник Србије и председник СНС и Стефановића који је министар одбране и који је водио СНС у Београду дефинитиван. Тако да данас само најтврдокорнији опозициони теориетичари завере верују да је сукоб фингиран и да је то све само „политички маркетинг“. Може се рећи да се степен упућености у дешавања унутар СНС и владајуће коалиције мери моментом кад је неко схватио да је „враг однео шалу“ и да се ствари не могу вратити на оно од пре неколико година. Малобројни су били свесни тога 2019. упућенијима је то било јасно већ 2020 кад се формирала влада а наивним или „неверним Томама“ је то постало јасно тек 2021.

Разлаз између Стефановића и Вучића је трајао неколико година чега је јавност постала свесна тога тек у другој или трећој фази тог „политичког процеса“

Kако се понашају два играча у овој игри. Вучић вуче потезе којим је постепено слабио Стефановића од премештања са позиције министра полиције које је традиционално у Србији министарство број један на позицију „почасног министра“ одбране, па затим искључење из страначке структуре владајуће странке па до ситуације да је Стефановић „остао сам“. Зашто је Вучић ишао тим постепеним путем кад су сви убеђени да је то могао одрадити „преко ноћи“. Прво његова методологија подразумева систематичност, постепеност и обраћање пажње на све детаље и на све људе који су укључени у одређено дешавање. Затим „случај Стефановић“ није као други јер је Небојша Стефановић као близак политички сарадник акумулирао велику количину моћи и утицаја преко контроле геоградског дела странке, министарских позиција и позиције координатора обавештајних служби. Исто тако је као човек странке имао уза себе један број људи који је он протежирао и који су заузимали солидне позиције у систему. На крају али и не најмање битно странци по правилу играју преко оваквих људи у систему који су често у позицији „другог човека“ и настоје да их придобију и заштите у случају сукоба са „бројем један“.
Све је то довело до тога да је разлаз између Стефановића и Вучића трајао неколико година чега је јавност постала свесна тога тек у другој или трећој фази тог „политичког процеса“. Иако Вучић и СНС имају одређену политичку штету због дугог трајања свега тога и збуњивања своје страначке структуре али и шире јавности то није могло да се деси преко ноћи без веће политичке штете. Замислимо да је пре две године или нешто мање Стефановић смењен – постојала је могућност да он одвоји део странке и направи своју странку која не би имала велику шансу на озбиљан успех, али би направила хаос у напредњачком бирачком телу. Иако многи питају „па кад ће то да се заврши“ не разумевајући деликатност питања, ствари су много ближе расплету но што се чини.
Са друге стране Стефановић је ишао логиком да „купује време“ и да не одговара на медијске оптужбе провладиних медија. Можда је рачунао да ће моћи да изглади односе са Вучићем и већином у врху СНС-а или пак да би помоћ могла доћи од некуд са стране. То би могли бити странци који по аутоматизму подржавају у сукобима оног ко је слабији да би контролисали или утицали на оног који је јачи а у овој ситуацији је то Вучић. Тако су провладини медији инсинуирали да је он умешан у прислушкивање Вучића а он се у прво време „бранио ћутањем“. На крају је неколико пута кратко проговорио „то није истина“ и опет заћутао. Његова стратегија да се у јавности не конфронтира са медијима и функционерима СНС који су га оптуживали му је донела одређено време али је слабила његову личну позицију. Стратегија „правим се мртав, то мора једном да прође“ или „ваљда ће нешто да се промени“ га је оставила у игри, но са све слабијим картама. Остало му је да избаци најјачу карту „мене подржава Америка“. Без обзира блефира или не он једино на ту карту може да игра. Неко време.

Стефановићева стратегија да се у јавности не конфронтира са медијима и функционерима СНС који су га оптуживали му је донела одређено време али је слабила његову личну позицију

Нови избори ће бити и прилика за промене у владајућој странци, а после тога и у влади. Kаква је даља судбина Стефановића није потпуно јасно, но јасно је да он неће бити више министар одбране као што није више на функцији првог човека напредњака у Београду. Београдска чаршија је склона да типује да Стефановића чека неко почасно место попут амбасадора у Лондону или у Паризу. То је довољно да нема превише незадовољства а премало да се остане у политичкој игри. Осим ако Стефановић не избаци једини преостали адут – улазак у политику али у опозиционом дресу. Но тим потезом може да ризикује и почасну синекуру али и да у случају успеха остане у политичкој игри.

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још