Чврстом одлуком да обави устоличење у манастиру који је изградио
још Иван Црнојевић, не обазирући се на све, рационално гледајући више
него рискантне околности, патријарх је засведочио да јака личност,
укорењена у вери и моралу, у многим животним драмама може да
издржи све притиске, те да реши некада и наизглед немогуће ситуације.
Пише: Милован Балабан
Више необичних ствари десило се пре, али и приликом самог устоличења митрополита Јоаникија на Цетињу. Од тога да се државна власт најпре изјаснила како не може да гарантује безбедност патријарху и митрополиту, преко насилних протеста Цетињана (мада је више било инструсаних из читаве Црне Горе и региона) како би се спречио верски чин, до одласка у престоницу и стваљања на чело демонстраната председника државе, који ће тим чином вероватно ући у све уџбенике као човек који је рушио, или макар радио на дестабилизацији државе којој је председник.
Атмосфера је била усијана, али рекли би више због закулисних игара мотивисаних разним политичким циљевима. Наслоњени на монтенегринску идеологију антисрпске и атеистичке црногорске нације, са најснажнијим (питање је коликим стварно) упориштем у Старој Црној Гори, представници старе власти, у великом броју присутни на Цетињу, својим активностима подстицали су и продубљивали поделе у држави са намером да изазову (чак и по цену да падне крв) сукобе, а самим тим и потпуно одвајање православног црногорског и српског идентитета. Намера је била да се ослаби актуелна власт, али и радикализује конфронтација два практично јединствена идентитета, као и да се освежи амбијент оштрих подела у ком Мило Ђукановић и његова клика оправдавају своје постојање наводних бранитеља Црне Горе, угрожених “великосрпском” агресијом.
У тако заглављеној ситуацији, када је и власт државе, што уплашена ситуацијом у којој се нашла, што из разлога слабости институција услед промрежености кадровима ДПС-а, била блокирана, одлучност су показали митрополит Јоаникије, али чини се још више патријарх Порфирије. Није тешко закључити да је изјава Небојше Медојевића, како је патријарх био спреман да обави устоличење на Цетињу по цену живота, тачна. То се види из догађаја који су уследили. Чврстом одлуком да обави устоличење у манастиру који је изградио још Иван Црнојевић, не обазирући се на све, рационално гледајући више него рискантне околности, патријарх је засведочио да јака личност, укорењена у вери и моралу, у многим животним драмама може да издржи све притиске, те да реши некада и наизглед немогуће ситуације.
Када су покушаји различитих актера око устоличења били блокирани, а домет људског деловања исцрпљен, патријарх је одлучношћу да обави, од Бога и људи поверен му чин, афирмисао домете личности. Они су готово неограничени када је човек узвишеним везама нераскидиво повезан са заједницом, те због тога спреман да и по цену највеће жртве испуни своју мисију. Одлучношћу је патријарх показао свим актерима јавног и политичког живота да је све могуће човеку који верује у своју мисију и своје достојанство. Осим што је надахнут благим духом истинске силе (намеран да иде на Цетиње без подршке видљивих механизама заштите), која се показује кроз спремност да се и живот рескира, пројавио у политичкој сфери дејство другачије, тајанствене моћи, не осврћући се на све деструктивне снаге које су га детерминисале (само ви радите свој посао), патријарх је покренуо заглављену државу и погурао је да профункционише и активира свој апарат.
Ефекат устоличења на Цетињу је супротан од оног који су многи актери очекивали. Највише захваљујући одлучношћу патријарха продубљивање подела је (макар за извесно време) заустављено, а већинско црногорско друштво је после хомогенизовања и сабирања на литијама, додатно учврстило јединство и са осталим деловима нације. Братски доживљај патријарха и припадност СПЦ-у је у највећем делу народа продубљена, док су носиоци световне, политичке креације друштва добили шансу да на темељима нове, дубинске хомогенизације (изграђене литијама и ојачане устоличењем на Цетињу) граде квалитетније односе између два (иста) народа, како у Црној Гори тако и у Србији.
