Олуја која траје вековима

Милован Балабан

Само ти синко ради свој посао рекао је Свети Вукашин из Клепаца током свирепог мучења усташи који га је након тога монструозно уморио, али потом, како се каже у житију Светог Новомученика Вукашина, полудео не могавши да издржи спокој и благодатни небески мир којим је зрачио овај наизглед обичан човек. Овај случај представља вероватно најбољи симбол односа два народа, два менталитета, две духовно-културно-цивилизацијске парадигме. Иако нећемо да кажемо да су сви Срби као Свети Вукашин, као и да сви Хрвати сличе усташи-кољачу, морамо констатовати да је модел прихватања, макар и оних који те муче и гоне, доминантан код Срба, као и да парадигма одрицања и елиминације, најпре Срба и православних (из којих произилазе прогони и погроми) представља преовлађујућу, на жалост најчешћу идентитетску суштину наших комшија.

Не поричући да су у вртлогу грађанског и верског рата и Срби чинили злочине морамо констатовати да за тако нешто никада није постојао осмишљени план. Култура одрицања није постојала код Срба, штавише можемо пратити у последњих више од века искрене покушаје интеграције на овим просторима чији су протагонисти били Срби и српска елита. Они су често били плод наивности, чак и ступидности (југословенство у обе Југославије, братство-јединство у другој итд.), али свакако нешто што, иако у пракси најчешће первертирано, произилази из наше цивилизацијске (светосавско-православно-универзалне) суштине, где је отвореност, стварање услова за људски контакт, као и жеља за пуноћом заједнице међу народима била преовлађујућа одредница.

Није тако било код Хрвата. Култура одрицања и елиминације, произашла из једног облика агресивног, крсташког католичанства, била је (чак и у политици Штросмајера која је пропагирала југословенство, али у западном цивилизацијском кључу где би Срби-православни идентитески били преумљени) претежно искључива. Из таквог поимања и доживљаја света (суперирно-инфериорног), што нам историја показује, произишли су механизми, некада најмонструознији, неутралисања свега што је друкчије, пре свега православног и српског. Нетрпељивост и мржња трају вековима, а у тој светлости гледано агресија на РСК, операција Олуја како је зову Хрвати, логичан је наставак и финализација онога што је започето давно, рекли би још у древна времена.

А зарад подсећања напоменућемо историјски контекст „Олује”. У сумраку Хабзбуршке монархије, када је и Војна Крајина укинута, а у борби за остварење своје државе унутар царевине, већинска хрватска елита, са примесама похрваћених Немаца и под снажним утицајем крсташког католичанства, хомогенизовала се и створила идејне претпоставке за елиминацију Срба, како у градовима тако и у провинцијалу, односно на просторима некадашње Војне крајине. Тада је хрватство означено као кључно за успех католичке мисије, док је на Првом хрватском католичком конгресу септембра 1900.г. прокламована симбиоза хрватства и католичанства.

Убрзо после конгреса, 1902. у Загребу, али и још неколико хрватских градова избиле су велике антисрпске демонстрације под вођством Јосипа Франка, у идеолошком слислу наследника Анте Старчевића, а предходника Анте Павелића. Уништавано је све што је српско у градовима, што је настављено у монструознијем облику у време НДХ, али и 90-тих година, како се види из догађаја око задарске кристалнне ноћи из 1991. у којој су уништене све радње и сва имовина српска (баш као и у многим другим градовима), а све у циљу да се ови трајно иселе.

Ово је била пракса када год су то међународне околности допуштале, а унуци су настављали дело својих предедова у чукундедова, баш тамо где су ови стали, спремајући се за завршни чин погрома и прогона (започетог пре више од једног века, а настављеног у НДХ), не само у унутрашњости већ и у провинцијалу (Крајини), када глобалне околности буду повољне, те глобална елита аминује завршни ударац. Нетрпељивост највећег дела хрватске елите, произашла из вековне културе одрицања и национално-верске затворености и искључивости, значајно је утицала на сагласност глобалне врхушке да се „проблем” православних Срба реши на бруталан начин што је произвело „Олују” 1995. а највећи део остатка Срба у Хрватској осудио на лагано нестајање.

После свега горе реченог тешко је нешто паметно закључити, тешко дати било какво усмерење и рећи како се одредити. Међутим ако се вратимо на почетак текста и Светог старца Вукашина видећемо да он у најтежим околностима, у које може да га доведе тајна људска судба, није мрзео кољача, нити одрицао, али није имао ни осећај жртве – један деструктиван доживљај који нас нагони на мржњу и освету. Испуњен небеским миром, доживљајем испуњења небеске правде он је најснажније сведочио Христа и вечност.

Наравно већина нас неможе као Свети Вукашин, али може да га схвати као идеал и путовођу. Јер управо он представља оно што је најживотније у нашем културном наративу, као и пројаву узвишене слободе и правде (земаљска правда, чак и кад се оствари никада није потпуна). Стога само у условима нашег поштовања, али и искреног слављења свих жртава „Олује” (као и других наших мученика), која траје вековима, те укључења у то културно и узвишено поље немоћне моћи Светог Вукашина, можемо се надати хомогенизацији нашег народа, што ће произвести осећај унутрашње снаге (али и самопоштовања) преко потребне како би напредовали у свим сферама људског, националног и државног, као и поправили наш положај у свету, те промовисали и пројавили узвишене културне вредности наших предака. На нама је да одлучимо да ли ће пут наших најбољих предака бити и наш пут.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.