Дискурсна доминација неолиберализма која је пратила петооктобарску инсталацију crony капитализма типичног за земље периферије потиснула је свако промишљено и искрено говорење о социјалној правди: такве теме су постале искључиво погодне за политикантско скупљање поена од стране компрадорске елите формално издељене у партије као интересне групе.
Стидећи се неоправдано старе државе и њеног социјалистичког уређења и у жељи да се од њих дистанцира, огроман део макар номинално српских патриотских снага, које су на спектру углавном десно, побегао је од идеје социјалне правде право у амерички економски либерализам и лош неоколонијални покушај калемљења протестанске етике у наш мисаони простор.
Пише: Бојан Драгићевић
Међутим, баш стога што је она ту проблематику демагошки потенцирала искључиво ради камуфлирања свог класног интереса, а не из идеолошких и политичких убеђења, болно је очигледна њена неискреност у приступу овој теми, што је даље одузимало сву тежину речима које је изговарала да би политички бенефицирала од њих. Те речи остале су само пароле. На крају, није без разлога настала она сит гладном не верује. Не верује ни гладан ситом, ма шта о томе говорио члан 1 Устава Републике Србије, који државу означава као засновану на социјалној правди. Тај целофан није довољан да сакрије стварност све дубљих социјалних разлика, једнако као што нису ни испразне флоскуле компрадора. Очекивати да неко озбиљно схвати речи петооктобарских барона и маркиза обојене револуције о социјалној правди док они живе један однарођен живот пун класних привилегија и испијају шапањце у дедињским вилама у најмању руку оптимистично је до границе лудила и готово фарсично.
Грешка грађанерског цревног патриотизма, који заговара антидржавнички став и одрицање од елементарних националних интереса и националног достојанства зарад имагинарне шаргарепе бољег стандарда, у огледалу се да видети у грешкама српског национализма, који се неоправдано одрекао социјалног питања.
Грех потискивања социјалног питања ван дискурсног тока не мимоилази ни ону патриотску струју, која је парцијално свесна присуства и моћи страног фактора, али није способна да разуме да артикулацију империјалистичке чизме диктира финансијски интерес крупног капитала. Стидећи се неоправдано старе државе и њеног социјалистичког уређења и у жељи да се од њих дистанцира, огроман део макар номинално српских патриотских снага, које су на спектру углавном десно, побегао је од идеје социјалне правде право у амерички економски либерализам и лош неоколонијални покушај калемљења протестанске етике у наш мисаони простор. Иронично, они су прилагођавајући историју црвенили пред борбом свог народа за идеје једнакости, па су домаштавали ту историју идући месечарски за иконом Милтона Фридмана, чија су економска гледишта Библија империје против које се наводно боре. За разлику од политичке, модерна економска десница није аутохтоно опредељење српског народа, који је вазда имао својих склоности ка левим идејама једнакости, друштвене одговорности и солидарности. Ово не треба разумети само у смислу еманципације коју је извела социјалистичка Југославија, већ и кроз традицију српског радничког покрета која је старија од ње. ,,Човек, који је материјално осигуран да може својим радом поштено живети, који је образован као човек и као радник и члан друштва и који је слободан да располаже сасвим независно својом вољом и радом – такав је човек напредан. Напредовање народа није ништа друго већ напредовање свију чланова народа у истом смислу.” То је 1871. године писао Светозар Марковић, исти онај који је тумачио Први и Други српски устанак не само као националне, што су несумњиво били, већ и као класне. Ту посебно ваља имати на уму и Сретењски устав, који је аболирао феудализам у Србији. Од народног обичаја мобе као испомоћи до средњовековних правних аката, ми можемо пратити ту идеју социјалне правде и солидарности. Новопеченим традиционалистима вероватно ће као изненађење доћи и члан 28 Душановог законика, који прописује: ,,И по свим црквама да се хране убоги, како је уписано од ктитора, а ко их од митрополита, или од епископа, или од игумана не усхрани, да се одлучи од сана.“ Интересантан је и члан 19 Закона о рудницима деспота Стефана Лазаревића:,,А без питања гварачког да не може гварк држати лемшат с ленхварима, јер ако би га после ухватили гварци кријући делове с ленхварима, лемшат да му плате што је сенжа, а да му узму ону корист за све.“ Толико о слободном тржишту и традицији.
Експлоатисаног не могу подмирити искључиво велика национална питања, већ питања која дотичу његову непосредну егзистенцију и њен квалитет. Тај терен се не сме препустити аутошовинистима, посебно стога што је та експлоатација не само производ домаћег капитала, већ превасходно страног крупног капитала који долази са империјализмом, глобализацијом и шемом неоколонијализма.
Историја српског народа била је прогресивна и модернизујућа по питању социјалне једнакости и еманципације, она је сазревала кроз епохе. Грешка грађанерског цревног патриотизма, који заговара антидржавнички став и одрицање од елементарних националних интереса и националног достојанства зарад имагинарне шаргарепе бољег стандарда, у огледалу се да видети у грешкама српског национализма, који се неоправдано одрекао социјалног питања. Смер његовог исправљања је стога очигледан: он мора да гледа и социјална питања и посебно класна питања. Тек тако он може задобити истинску подршку маса, а не остати само номинална и иконографска делатност, хобистичко опредељење, какав је у опасности да постане. Експлоатисаног не могу подмирити искључиво велика национална питања, већ питања која дотичу његову непосредну егзистенцију и њен квалитет. Тај терен се не сме препустити аутошовинистима, посебно стога што је та експлоатација не само производ домаћег капитала, већ превасходно страног крупног капитала који долази са империјализмом, глобализацијом и шемом неоколонијализма. Само одговоран однос према оба питања, и националном и социјалном, може да породи духовно потентног интелектуалца и политички покрет.
