Ново писање историје- глобалисти и аутошовинисти

Исти ти, који су крокодилске сузе ронили над Флојдом, видно потрешени оним полицајским коленом на његовом врату, нису ни реч проговорили, али не од беса и туге него из незаинтересованости, када је колено полицајца у Будви било прислоњено на врат одборника из те општине и Србина Младена Микијеља.

Пише: Никола Јовић

У свему што раде, наше покондирене тикве се угледају на старију „браћу и сестре“ са Запада. Сваки тренд који је тамо присутан тренутно, доћи ће на овај или онај начин и код нас за неколико година. Постоји скоро па законитост таквог деловања. То је лоше због тога што ће нас захватити исти или веома слични друштвени немири и тензије које су сада „уобичајена свакодневица“ код њих, али је добро зато што можемо унапред да учимо из њиховог примера како бисмо видели и знали да то унапред спречимо и превентивно се изборимо са тим, а ако ни то не успе, да угледајући се на њихово искуство, видимо како они излазе на крај с тим и применимо исте обрасце и код нас. Узмимо за пример организацију Црни животи су важни (Black Lives Matter) која постоји од 2013. године у Америци, али је глобалну популарност стекла 2020. године у мају након убиства Џорџа Флојда. Тада су покондирене тикве широм света, па тако и код нас, следиле виртуелна упуства и стављале црне квадрате у своје објаве на друштвеним мрежама, у знак „солидарности са потлаченим Афроамериканцима у САД који су жртва полицијске бруталности и систематског расизма“. Иако њихове државе и они сами немају никаквог удела у томе, нити су на било који начин криви за положај црнаца у Америци, ипак су осећали грижу савести у складу са космополитизмом који признаје само имагинарну солидарност и борбу за тамо нешто тамо негде, али не и за оне конкретне људе и појединце из сопственог града, државе и сл. према чијој судбини су углавном равнодушни. Тако су домаће покондирене тикве, плаћени и замлаћени аутошовинисти, „новинари“ и активисти разних НВО стали у знак солидарности са BLM и онима који су месецима рушили и палили широм Америке (махом црначке и остале мањинске крајеве и квартове, да иронија буде већа) како би протествовали против убиства Флојда, „белачке супрематије“ и осталих прича за лаку ноћ за мале антифе и ратнике за друштвену правду.

Исти ти, који су крокодилске сузе ронили над Флојдом, видно потрешени оним полицајским коленом на његовом врату, нису ни реч проговорили, али не од беса и туге него из незаинтересованости, када је колено полицајца у Будви било прислоњено на врат одборника из те општине и Србина Младена Микијеља, који је са осталима протествовао испред зграде општине због тога што су ДПС-ови батинаши у сарадњи са полицијом одбили да их пусте да уђу у зграду и преузму власт те започну редовне дужности као нова већина. У томе се огледа сво лицемерје и испразност „хуманизма“ оних који су спремни да плачу над црнцима у Америци, прашумама Амазоније и свему осталом што је хиљадама километара далеко од њих али ће окренути главу и незаинтересовано зевати на било какав помен било какве неправде која се врши над њиховим суграђанима (макар били и Срби!) или неким другим у њиховом граду, општини, држави јер исправан космополитизам иде прво преко солидарности са онима који су нам најближи, па тек онда са онима који су далеко од нас. А овако, игнорисати људе које физички видимо и срећемо, уз које живимо, а идентификовати се са (стварним или измишљеним) проблемима људи далеко од нас, стварно нема смисла.

Зашто све ово помињемо? Не само како би разобличили лицемерје домаћих „хуманиста“ и „грађана света“, већ и да би указали на постојање тог обрасца праћења трендова из метрополе (центра Империје) и његове примене код нас. Потврдимо то још једним, свежијим примером. У Америци, нарочито од почетка прошлогодишњих масовних немира и нереда, почеле су да падају статуе, плоче и споменици истакнутих појединаца из америчке историје због тога што су они били робовласници или из неког другог разлога неподобности са актуелном идеологијом постмодерне левице у САД и свих њених испостава. Споменици су рушени, гађани јајима, фарбом, скрнављене цркве, статуе Христа и Богородице (да нису и они били робовласници?), што је потврдило став многих да није ту реч ни о каквој борби за боље и праведније друштво те обрачун са расизмом у Америци, већ је реч о жељи да се превреднује читав амерички идентитет, сва њихова прошлост, садашњост и будућност и да се она укалупи спрам норми џендеризоване, феминизоване, лгбт-изоване, деколонијалозване перспективе савремених носиоца друштвене револуције у тој земљи. По истом принципу су деловали Аида Ћоровић и сви остали непомјаници који су недавно гађали јајима мурал Ратку Младићу, преко Пекићевог написали „Смрт четницима“, а још давно преко споменика патријарху Павлу код цркве светог Марка (као и Теслиног споменика испред Техничких факултета) стављали кецеље са феминистичким порукама и на друге начине ружили наше споменике својим накарадним идеолошким идејама и орвеловским „новим писањем“ наше историје. Народски речено, видела жаба да се коњ поткива, па и она дигла ногу.

Како су се у Америци изборили са овим? Трамп је потписао извршну наредбу законодавне природе која је прописала жестоко кажњавање не само починиоца ових дела ружења и рушења споменика културе него и оних органа власти које то понашање адекватно не санкционишу. Ова наредба је нажалост, само привремено зауставила али не и обуставила рушилачки талас широм земље. Јер тамо где данас падају споменици, сутра ће падати главе. У складу са тим, наш одговор мора бити пре свега институционално санкционисање свих оних који руже и руше државне симболе, споменике од значаја и све оно остало што представља једном речју српски идентитет. Притом, ту није реч о муралима који су заиста лепи за око али ипак представљају симбол одсуства институционалног „одуживања“ одређеним личностима што слободоумни млади Срби надомешћују „одуживањем“ истима цртајући њихове ликове на зидовима зграда. Затим, темељно чишћење наших институција, факултета и свих образовних установа, скидање са државног буџета свих оних који од наших пара шире пропаганду против нас и живећи на грбачи обичних грађана Србије, раде против истих за корист својих газди и ментора (неретко и финансијера) из иностранства. Затим, доношењем закона о НВО какви већ постоје у Америци (да не помињемо случај Русије због „спорности“ тамошњег режима за наше перјанике демократије и људских права) како би се њихово деловање приказало и проказало за оно што заправо јесте – агентско, јавно извршавање онога што тајне службе раде далеко од очију јавности и испод жита. Јер ако дозволимо да нам домаћи пандани америчке Антифе, БЛМ и осталих постмодерних, неомарксистичких, неотроцкистичких и осталих НВО групација под патронатом корпорација и корпоративних медија кроје судбину, пишу историју, руше споменике, забрањују и спаљују књиге, цензуришу свако неслагање и изврше тоталну измену српског идентитета, завршићемо као они народи који су одавно само једна фуснота у уџбеницима историје.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *