Мухарем Баздуљ: Зашто би вас ико читао ако немате властити став и мишљење?

„Ја сам студирао у Сарајеву и живео тамо годинама након студија. Такође, деведесетих сам неколико месеци живео у Загребу. Објавио сам неке књиге и у Сарајеву и у Загребу. Након што сам почетком двехиљадитих почео чешће да долазим у Београд и да пишем за београдске медије и објављујем књиге код београдских издавача, а нарочито након што сам осетио ритам града и кренуо интензивније да се дружим с неким људима, једноставно ми се указало да ми је место овде. Ту се најпријатније осећам. То је највећи град у коме се говори мој језик, ту живи највећи број људи који воли да чита оно што напишем.“ (Блиц, 12. 7. 2015. године)

Ваша библиографија је заиста импресивна, писац сте, новинар, преводилац, ко је у ствари Мухарем Баздуљ?

Један мој стари друг, песник, је као млад човек написао стих „Обртник сам ријечима“. То ми се увек свиђало, та фокусираност на занат, на кунст, што би рекли Немци. Kао што друге занатлије раде с другим материјалима, ми радимо са речима. У том смислу, то је заједничко за све што сте набројали: књижевност, новинарство, превођење, свугде се бавите речима и језиком.

Рођени сте у Травнику, одакле је и Иво Андрић. Kолика је то била одговорност и да ли сте некада осетили да је то, на неки начин и терет за Вас?

А то је нека биографска подударност коју сам освестио тек кад сам се и сам почео бавити литературом. Не мислим да место рођења може да буде одговорност и терет, али може, ето, да вам да неку згодну мистификацију која опет може да буде и уметнички захвална.

Интересантан је податак да су Вам и родитељи награђивани писци. Kолико је за Вас било тешко да градите свој пут и будете само своји с обзиром да су Вам корени уско повезани са књижевношћу?

То је тачно, моји родитељи, нарочито мајка, имају врло богату библиографију и књижевну репутацију. По образовању, међутим, и по радном искуству, они су обоје лекари. Ако је нека локална заједница у којој сам ја одрастао и имала нека очекивања који пут бих ја могао да следим то је пре био пут медицине. У том смислу, моји родитељи су ме увек васпитали тако да је треба да следим свој пут и таквим својим ставом су ми сигурно тај пут више олакшали него што су га отежали.

Чини се да је хиперпродукција окупирала све сфере друштва, па ни књижевност није остала имуна на ову појаву. Kолико је било теже у време када сте Ви почињали да се бавите писањем објавити књигу, посебно ако је у питању млађи, неафирмисани писац а колико је то данас лакше младима?

То је питање на које није једноставно одговорити. Данас има више „канала“, разних портала, интернетских часописа и слично па је до првог објављивања можда и лакше доћи. Али је вероватно теже бити примећен, управо због хиперпродукције коју помињете и пада критерија. Али опет, колико год и то можда било наиво и скоро сујеверно, ја мислим да ће прави таленат увек наћи свој пут, као што га и вода, пословично, нађе.

Мислите ли, и као писац и као новинар да су друштвене мреже олакшале тај посао млађим генерацијама? Пратећи писање млађих писаца и песника, може се закључити да постоје многи који сјајно пишу, и који и без иједне издате књиге постају миљеници читалаца, имају армију пратилаца на мрежама? Слажете ли се да је њима улазак у књижевне воде у многоме олакшан?

У неком смислу да, али у неком другом смислу, то су све као неке секте. Ту се окупљају истомишљеници и сличномишљеници. А јавност је, по дефиницији, скупина људи који различито мисле. Можда је данас лакше доћи до читалаца, него до јавности, док ће неко вероватно рећи да више и немамо јединствену јавност. Уосталом, видеће се за десетак година, ко ће од генерације која је тек ступила на сцену и остати ту.

Да ли као искусан новинар и писац чије су колумне и текстови изузетно читани и увек изазивају коментар, имате неку врсту треме од критике и тога како ће неки текст или колумна бити протумачени или како ће критика оценити Вашу књигу, или сте трему превазишли?

Немам то већ дуго, а понекад се питам јесам ли тај страх или ту трему икад и имао. Чини ми се да сваки човек који излази у јавност, мора бити спреман на критику и коментар. Буквално, ако сте екстравагантно одевени, неко ће на улици нешто да прокоментарише, а камоли ако у јавности износите своје ставове. На то морате бити спремни, на начин на који глумци који излазе на сцену морају бити свесни да може да уследи и аплауз, али и звиждук.

Да ли је данас пожељно да новинар у Србији има бритак став и своје мишљење, посебно ако је то мишљење оштро и бескомпромисно?

Мислим да је то увек пожељно. Има своју цену, али је пожељно. Зашто би вас ико читао ако немате властити став и властито мишљење?

Један сте од ретких књижевника који нема профил на друштвеним мрежама. Да ли би за, друштво уопште, по Вашем мишљењу било боље да друштвене мреже као такве уопште не постоје, јер је чињеница да су нам окупирале живот, и некако смо почели да замењујемо стварни живот за виртуелни?

Ја мислим да су људи суштински рационални. Свако ко има профил на друштвеним мрежама у томе вероватно проналази неку корист, да не кажем неки бенефит. Мени је, међутим, глупо да пишем нешто тек тако по друштвеним мрежама, кад свакако имам колумне у неколико медија. Глупо ми је такође да самом себи будем агент и ПР официр. Ионако врло често имам осјећај недостатка времена, па не могу себи приуштити да свакодневно још имам и додатну обавезу партиципирања у активностима на друштвеним мрежема. Немам ја с тим идеолошки проблем, колико имам практични.

 Да ли сте могли претпоставити да ће се свет, за кратко време заиста толико променити, након што сте уочи пандемије корона вируса, написали својеврсни роман апокалипсе, заправо, дистопијску причу „Последњи мушкарац“ ?

А нисам заиста. Мислио сам да конструишем потпуну фантазију. Онда су се неки елементи из те фантазије преклопили са стварношћу. Занимљиво искуство, све у свему, али не бих томе придавао превелик значај.

Ипак, у том роману сте предвидели и протесте, сукобе демонстраната и полиције, чак и реакције друштвене, политичке и интелектуалне елите? Да ли је, како се то често у литератури и филмској уметности каже, „свака сличност са стварношћу и стварним ликовима сасвим случајна“ или можда није?

Па добро, како сам и већ рекао, има подударности, али не бих ишао у неку интерпретацију која би се кретала у смеру „пророчанства“. Познато је да писци хватају у лету неке „силнице“ духа времена. Суштински, то јесте случајност, али не треба пренебрегавати могућност да је и случајност само патерн који још нисмо препознали.

Један од друштевних феномена који се помиње у Вашем роману су „миленијалци“. Kако Ви тумачите „миленијалце“ и како посматрате ту интересантну генерацију?

Свака генерација има нешто своје специфично, као што то има и сваки народ. Мени је, међутим, занимљиво како се претерана приврженост властитом народу у правилу тумачи као национализам и нешто негативно, док се претерана приврженост сопственој генерацији обично види као неки нормалан и саморазумљив став. Можда је то код „миленијалаца“ најизразитије, па сам се у роману мало с тим играо.

Рођени сте у Травнику, живели на релацијама Сарајево, Загреб па Београд, један сте од најчитанијих писаца у региону, често пишете о времену у коме је постојала Југославија. Да ли сте и Ви, на неки начин, југо-носталгичар?

У време распада Југославије, ја сам имао четрнаест-петнаест година. За разлику од нешто старијих, ја немам претерани емотивни жал за Југославијом. Моја – условно речено – носталгија је више рационална. Мени се чини да је Југославија била најбољи политички оквир за јужнословенске народе, нарочито оне мање. Срби и Хрвати нешто значе и без Југославије, али Бошњацима, Црногорцима и Македонцима је сада теже и да добаце до великих спортских такмичења и Олимпијаде, да не идем даље.

Одржали сте занимљиву серију предавања о поп култури, где сте заједно са студентима тумачили најпознатије песме поп и рок домаће сцене бивше државе.

Тако богата и разуђена популарна култура, била је, рекао бих, неодвојива од величине земље и њене разноликости. Чини ми се да млади људи и данас слушају Штулића, Арсена Дедића, Миладина Шобића итд, налазећи у њиховим стиховима нешто што је блиско и њиховом искуству. Цели тај комплекс није могуће замислити без политике, али мене је у предавањима политички аспект мање занимао. Драго ми је да су људи волели та предавања, као и да су транскрипти објављени у форми књиге.

Kолико је поп култура важна за уметност и колико је она утицала на ствараоце Ваше и мало млађе генерације? Шта сте заправо, желели да поручите користећи елементе поп културе у својим делима?

Мало то посећа на важност античких митологија и Библије за раније генерације. Заједничка популарна култура осигурава заједничко когнитивно мапирање и заједнички интерпретативни оквир. Онај који, рецимо, кад чује фразу „трећи свијет“ има асоцијацију песме групе „Хаустор“ припада заједници која у ту фразу учитава мало већи смисао него они други.

Kо је од четири добитника Нобелове награде, које лично познајете, оставио најјачи утисак на Вас и зашто?

А све су то биле различите ситуације, али, ето, можда сам се најбоље скапирао, како се то каже, са Олгом Токарчук и Петером Хандкеом, који су, судбина је одлучила, награђени истог дана, мада за две различите године. Олга Токарчук има неку специфичну јуродивост, док је Хандке потпуни посвећеник своје уметности.

Један од културних феномена који је у претходном периоду изазвао прави потрес на светској књижевној сцени је и аустријски књижевник Петер Хандке. О њему се тих дана много говорило и писало. Ви сте урадили једну занимљиву емисију, али ко је у ствари Хандке и зашто Срби, по Вашем мишљену, воле Хандкеа?

Хандке је, да парафразирам оно што је Kиш рекао о Kрлежи, споменик од осамдесет књига. За сваки други одговор требао ми простор већи од овог интервјуа.

Шта бисте поручили нашим читаоцима?

Срећна вам Нова година. Да нам свима буде боље.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Прочитајте још