Пише: Јефто Грубор
Израел је под пристиском администрације Доналда Трампа прихватио Вашингтонски споразум у коме постоји и обавеза признања „косовске независности“. Израел је у фебруару ове године под притиском нове Бајденове администрације признао независност, тзв. републике косово. То је прво признање унилатерално проглашене независности од 2018. године, када је то последњи учинио Барбадос.
До Вашингтонских преговора, „косово“ и Израел, нису имали официјалне дипломатске односе док је Израел тринаест година категорички одбијао да призна постојање тзв. косова.
Током Вашингтонских преговора, трамповски лобисти су ставили пред Израел опцију, коју је тешко могао да одбије, а није могао лако ни да прихвати. Ако Израел призна независност „косова“, оно ће своје дипломатско представништво отворити у Јерусалиму и исти признати за главни град Израела. Циљ израелске дипломатије је управо то, да што више земаља призна Јерусалим, а не Тел Авив као престоницу Израела. После лобирања са америчке стране, Израел је попустио и дефакто признао право на постојање тзв. косова иако му то слаби позицију око Палестине чијој се пуној неезависности активно противи.
Признање „косова“ од стане Израела је за Србију било потуно неочекивано. Србија и Израел већ деценијама граде солидне па и пријатељске односе. Показало се да добри односи два народа не морају да се пресликају у добре односе две државе, као и обрнуто. Ако нису пприсутни јаки интересеи декларативна заклињања мало значе у међународним односима. Нетанјахуова влада је признала „независност Приштине“ и то даје мале наде да се са новом владом нешто може постићи. Но и ако нова влада државе Израел у свом кабинету има чланове који су симпатизери Србије, то не значи да неће под притиском САД или због повољне „понуде“ градити дипломатке односе, па можда и нешто више са тзв. косовом. Приштинска влада није губило време и одмах по признању своје независности од стране Израела отвара своје дипломатско представништво у Јерусалиму и шаље дипломатски кор у Израел.
Будућност војних односа Израела и тзв. косова, не зависи од њих самих. Kао што је Израел због притисака САД признао тзв. косово тако ће и војни и војно-политички односи између њих бити диктирани од стране САД. Циљ Бајденове администрације је врло јасан. У њему „косово“ постоји као „независна и суверена држава“. Независна и суверена држава не може да функционише без солидних безбедносних и војнних структура које ће бити од користи и НАТО-у. Прављење „косовске војске“ може бити уносан посао за корпорације блиске Пентагону, а то се увек може оправдати стратешким сузбијањем „руског утицаја“.
Не би требало да чуди да Бајденова администрација, тај задатак, задатак обуке и опремања тзв. косовских безбедносних снага делегира Израелу, као свом главном савезнику и као држави која има изузетна искуства у сличним пословима опремања и обуке страних оружаних снага, што најбоље можемо видети на примеру Азербејџана, чије су оружане снаге опремљење израелском технологијом, а обучене од стране њихових инструктора оствариле убедљиву војну победу над Јерменијом. То је и најбољи ПР за Израел који има предност у односу и на Ердоганову Турску која није баш потпуно „поуздан партнер“.
По изјавама западних војних аналитичара, можемо закључити да је војна сарадња Израела и тзв. косова врло вероватна. У случају да до те сарадње дође, израелски стручњаци ће имати много проблема да од другоразредне безбедносне структуре што KБС јесу и у чијем се саставу, поготово командном налазе осуђени војни злочинци и терористи ОВK, направи респектабилну војну силу. То би био тежак задатак, али не и немогућ. Нарочито ако се у то утроше знатна средства НАТО-а и ако имате довољно времена резултат неће изостати.
Могу се повући многе паралеле између тзв. косова и Израела. При проглашењу своје независности Израел је као и тзв. косово био мала земља, без стратегијске дубине, без постојеће војне инфраструктуре, без наменске индустрије и без институција за обуку војних кадрова. За јако кратко време то се променило. За мање од 20 година Израел је изградио војну инфраструктуру и наменску индустрију и успео је да више од четири пута да увећа своју територију. Замислите које последице би Србија имала, да сво то знање и искуство заврши у погрешним рукама, а шиптарске руке то сигурно јесу.
Уз израелско наоружање и опрему и уз обуку припадника KБС, од стране израелских инстуктора поготово њиховог командног кадра албанске војне снаге у шта спада и војска Албаније и косовски KБС би у периоду од 5 до 10 година могао да израсте у солидну војну силу, са којом би у случају потенцијалног сукога, Србија имала проблема да изађе на крај и буде победоносна.
Све горе наведено представља велики војно-политички изазов за Србију. Са једне стране имамо, пријатељску нам земљу, са којом свом кроз деценије развијали и имали добре односе, са чијим народом смо делили сапатништо и муке холокауста, Јасеновца и других логора, земљу чији је премијер рекао да наше две земље и наша два народа имају пријатељство које траје више хиљада година уназад, са којом смо тренутно све до признања тзв. косова имали солидне дипломатске односе, док са друге стране имамо окупирану теритоју наше земље, KиМ, која тежи ка томе, да кроз стварање, организовање и опремање својих оружаних снага, ојача и осигура своју „независност“.
Србија се налази у тешкој ситуацију у односу на проблем са којим се сусреће. Односи Србије и Израела после признања независности тзв. косова, су захладнели. Србија не жели да премести своју амбасаду у Јерусалим и тиме награди шиптарски успех, што је сасвим разумљиво. Сада су наши односи на прекретници. Можемо рећи да Србија има прилику да обнови своје односе са Израелом, премда је положај у коме се сада налазимо, неповољан. Наши односи су сада у минусу а не на нули. Избор и полагање заклетве нове владе у Тел Авиву је одшкриннуо за Србију нове могућности.
Србија не сме да дозволи да се знање и искуство Израелских одбрамбених снага претвори у знање и способност која ће омогући Албанцима да развију војну силу која ће моћи да парира Војсци Србије. Морамо да искористимо ту искру пријатељства да би градили стратешко партнерство између Србије и Израела. Шанса постоји, она је ту. Морамо да у Израелу тражимо и видимо потенцијалног стратешког партнера. Но за то је потребно ући у конкретну сарадњу на важним пољима са јасним циљевима и обавезама. Говоримо о стратешкој сарадњу у области одбране, безбедносних питања и економије. Ако Израел као држава не буде видео јасан стратешки интерес у сарадњи са Србијом окренуће се другима, а то на жалост врло вероватно могу бити Албанци (и на Kосову и у Албанији). Неко може рећи па ако дође понуда из Вашингтона која се не одбија шта ми ту онда можемо. Одговор је да ћемо имати један статус ако имамо блиске и стратешке односе са Израелом а други ако су ти односи класична „билатерала”.
