Матија Бећковић: СПЦ је једини кров који српски народ има

„Лукавица је хтела да ме надлукави

Пунио се месец у августу као локва

Испаљиване пуне дуге преко језера и глава

На радилиштима у рудницима боксита

Убеђивао сам непознате људе

У твоје име

Вера Павладољска.

Грешиле су пијане птице у простору

Препелица је кљуном горе окретала

Свест је мрцала међу литицама

Гоњен тоцилима, кршима и губом

До грла у живом блату мислио сам

Колико си ме волела

Вера Павладољска.

Мрак је у мраку сјао као животиња

Гром у ланцима чамио за брдима

Молио сам за слух физичких радника

Дивио се њиховом суровом апетиту

Заклињао једног глувонемог младића

Да изговори твоје име

Вера Павладољска.

Цео дан у небу изгорео месец

Под лажним именом лечи свој пепео

У мрцави међу двојницима

Док музика снег у уши убацује

Клео сам се у обе руке, нарочито десну

Да те нисам волео

Вера Павладољска.“

 

Нашег данашњег госта није потребно посебно представљати, јер је мало оних који, заљубљени нису рецитовали бар неки од стихова, проистеклих из његовог пера. Од „Вере Павладољске“ , до песама које су нам промениле поглед на живот, духовност, патриотизам.

Велика је част разговарати са великим српским песником- академиком Матијом Бећковићем.

 Г. Бећковићу, хвала Вам што сте издвојили време за овај интервју.

 

  • За увод у наш разговор издвојили смо стихове из Ваше поеме „Вера Павладољска“, у интервјуима често истичете да је то Ваша прва поема и Ваша прва љубав? Какви су били Ваши песнички почеци, и колико је тада било теже објавити и написати књигу у односу на данашње време, када у свим културним сферама, па и књижевности на неки начин постоји хиперпродукција?

 

М.Б. Било је неупоредиво у односу на данашње време објавити књигу. Знате, у то време, када објавите књигу, сви су то знали, сви су читали, али, се, ипак и слутило да ће  у времену које долази, бити много лакше објавити књигу, али се и постављало питање, ко ће све те објављене књиге прочитати. Зато је тада било много теже доћи до издавача, а и вредност објављеног дела, самим тим била је већа. Данас није тешко објавити књигу, али је тешко у масовној продукцији наговорити читаоце да одаберу баш Вас.

 

  • Нова времена, намећу и нове технологије, и нови начин комуникације, па и нови начин пријатељства и дружења? Колико је у овим убрзаним временима, остало од пријатељства, или смо и те вредности успели да неки начин дигитализујемо и променимо?

 

М.Б. У целој тој новини, мене не чуди што су се млади људи свикли на нове технологије, они се и рађају у ери компјутера, паметних телефона, лап топова, али ме чуди, што се старији људи томе не чуде, и што их то не изненађује. Знате, ја сам имао 50. година када је код нас изашао први мобилни телефон. Док сам био млађи, одрастао сам и стасавао на причама које је Тесла причао, да ће некада, у будућности, двоје људи са два различита краја света, моћи да разговарају без жица, данас нису само двоје, данас су то милиони који разговарају на различитим крајевима света, и оно што је тада деловало као романи Жила Верна, данас је наша стварност. Мада, ни мене искрен да будем, више не чуде те технологије, више је почело да ме чуди када неки колега каже да нема компјутер, телефон или и-мејл адресу. Када ми то каже, знајте, ја сам га одмах прежалио, јер ново време тражи да се иде у корак са њим, унапред, никако уназад.

 

  • Оно са чиме слажу и књижевна критика али и Ваши читаоци и љубитељи поезије, је да Ви увек изнова дајете смисао стиховима и поезији, а може ли поезија као књижевна врста да опстане у најезди романа и поетизованих кратких форми, којих има све више?

 

М.Б. Поезија је давно названа краљицом уметности и песници су веровали да поезија мења свет. Бранко Миљковић је дубоко веровао у моћ поезије, а она ту своју моћ стално и изнова доказује. Поезија је променила своје просторе, трансформисала се, проширила своје хоризонте и границе, песма је постала нешто, што никада није била. Људи су се путем песме повезали, знате, оно о чему смо причали и малопре, то је утицај нових технологија на поезију, јер сада имамо и скајп и вајбер, то је оно неупоредиво са претходним вековима, и то је добар утицај. Мада, има све то и своје мане, јер видимо да су са појавом ових глобалних мрежа људи су се докопали моћи, сами узели реч, сами себи допустили да говоре не само о поезији, већ и о ономе о чему не знају, и постало је небитно о чему говоре, само док говоре. Ипак, поезија је већа од свих нас, и све ће нас надгласати и надживети. И када свет овакав какав познајемо постане другачији, песма ће остати и опстати.

 

  • Ви сте се и пре осамдесете одлучили да будете млађи, па још млађи. Када се осврнете иза себе, шта бисте рекли, ко је данас Матија Бећковић, и како се данас, и даље неуморно „ћерате“ с временом?

 

М.Б. Песник. Песник је син језика на коме говори, и зато се поезија може писати само на матерњем језику, јер песник мора да прати развој језика, да иде у корак са временом и да на тај начин постане све млађи, покушавајући да се поново родите. Зато се каже да је поезија матерњи језик човечанства, и отуда толико језика, отуда толико народа, отуда толико песама. Никаква технологија не може да испрати и надокнади богатство језика, који је жива материја, и који се развија у песнику и са песником.

 

  • Ви сте монархиста, Партије, које су по програму монархистичке, све су даље од те идеје, мада је ПОКС остварио солидан резултат на последњим изборима. Може ли Србија опстати без монархије?

 

М.Б. Може, али то онда није Србија. Све те најуређеније европске земље, Британија, Шведска, Норвешка, Холандија, све су оне краљевине, и оне нам  никако не негирају нашу монархију. Све те владарске породице симбол су краљевине у Европи и свету, и оне би нас радо примиле у своје друштво, а то су, опет, најузорније земље, само када би ми, који имамо краља, коме је власт даровало небо, самим рођењем, Милошћу Божјом, допустили и вољом народном, да краљ заузме то место које му правом припада. А код нас нажалост, све може сем краља. И то је утицај идеологије, и то идеологије против краљевине, а по мом мишљењу, идеологији ту нема места. Нашем краљу начињена је огромна неправда, јер је наша династија пре свега државотворна, и некада давно се говорило да је Србија, заправо проширено Карађорђево имање, а ето, сведоци смо, да за припаднике његове лозе, његове династије која је Србију ослободила, и која се за Србију борила и жртвовала у Србији, нема ни имања ни места. У Европи којој тежимо владари су симбол протеклиих времена, реликвија којој се диве, жива историја, и они им се диве, њихови медији пишу са радошћу о томе када рецимо, Шведски или Норвешки краљ вози бицикл кроз Осло или Стокхолм, или се диве како изгледа Холандска или Шпанска краљица, а наша династија је гурнута у запећак, иако је она симбол нашег трајања, доказ нашег постојања вековима уназад.

 

  • Опозиција тврди да је један од разлога због којих је неуспешна између осталог и због интелигенције која се повукла, ћути, а која је Србији оставила „проблематичну“ прошлост и нерешено национално питање из 1918? Каква је данас стварно српска интелигенција и да ли постоји права друштвена, културна и политичка елита?

 

М.Б. Многи интелектуалци су се ангажовали, сматрали су за своју дужност и ни један од најважнијих српских образованих људи није пропустио да се огласи, али су се многи и повукли јер су политичке странке дале себи слободу да себе и своје интересе ставе на прво место. Многи интелектуалци су тада одлучили да се склоне, повуку, јер нису хтели да дозволе да буду злоупотребљени у политичке сврхе. Они су имали друге циљеве. Ја сам давно, још док је постојао ДЕПОС, био председавајући те скупштине, у Француској бр.7 овде у Београду, а ту у Француској бр. 7 створене су све најважније политичке странке, али сам водио седницу, док се није поставило питање новца или неких тема, које нису биле погодне за шири круг окупљених, тада се повлачило „у ћошкове“ и шапутало. Зато су сва најзначајнија имена српске културе и науке, одлучила да се удаље, како не би били злоупотребљени.

 

  • Имали сте директне сусрете са председником Милошевићем у тренуцима када се уопште нисте слагали са његовом политиком. Тада сте рекли да се надате да је то последњи председник са којим сте се сусрели. Нажалост, жеља Вам се није испунила? Како сада, са ове временске дистанце, оцењујете Милошевића, Ђинђића, Коштуницу Тадића, Вучића?

 

М.Б.  Као што сам малопре поменуо, ја сам био председавајући ДЕПОС-а, и као такав, написао сам писмо тадашњем председнику Србије, Слободану Милошевићу, да се повуче, и то сам писмо прочитао јавно, пред представницима стране и домаће штампе у Међународном Прес Центру. Знате, мене би вероватно тада каменовали, да се Милошевић заиста повукао, јер онда не би испунио тај свој циљ, који је морао да испуни. Јесте он мене, тиме што је моје писмо и моје речи игнорисао, спасао линча, али његов одлазак са власти тада, био би много мања жртва од оне коју је поднео, а сви смо сведоци шта се све догодило. Остали су ми мање више познаници и пријатељи са којима сам провео и поделио одређене године, изузев Војислава Коштунице, кога и данас сматрам пријатељем, и који је од свих најмање био склон да се граби за власт, и коме је било непријатно да седне у ту столицу у којој је седео, и који је једва чекао да се склони. Он је живео у стану свог оца, пре него што је постао председник, био је асистент на Правном факултету, одакле је отеран, а био је најмлађи члан Одбора за одбрану слободе мисли и изражавања који је формирао Добрица Ћосић, а када се повукао са власти вратио се да живи у стану свог оца где је и данас.

  • Познавали сте и тројицу српских патријараха Германа, Павла и Иринеја. Шта нам можете рећи о сваком од њих понаособ?

 

М.Б.  Ја сам заиста био благословен да сам  познавао сву тројицу наших патријараха. Патријарх Герман, био је мученик. Био је уцењен, и под том уценом, а опет, у жељи да се на Врачару очувају зидине и темељи започетог храма Светог Саве, пристао је на договор да ту уместо храма, буде музеј фресака, сматрајући да је и то боље, него да као што је предлагао Едвард Кардељ, буде изграђен циркус.

У то време,  било је још живих људи, који су имали цигле, као својеврсни вид обвезница за наставак изградње Храма, били су то донатори, ктитори, благајници, и тада су монаси Амфилохије(потоњи Митрополит  митрополије Црногорско- Приморске Амфилохије) и Атанасије (потоњи владика) сазвали збор свих тих људи у Патријаршији, међу њима био сам и ја.

Ја сам говорио последњи, и том приликом рекао сам патријарху Герману да „Наш народ зна да он не може да подигне храм, јер се он ипак сналази да се сачувамо и опстанемо, и да му то нико неће замерити, али, када се не би сналазио, ако због тога неслагања нестанемо,  то му нико не би опростио“. Патријарх Герман тада је устао, и рекао „Ми нисмо ништа потписали, и као што смо рекли да, тако можемо и рећи не“. И тако је одбио договор, и тако је на постојећим темељима и зидинама настао храм Светог Саве. Патријарха Павла упознао сам као епископа рашко-призренског када смо, на Косову, по Његовом благослову, припремали највећи зборник научних и културно историјских радова о Косову. Он је сав посао препустио редакцији и нама, и тек касније, када је постао Патријарх ја сам схватио колико је Његова реч важна, колико је његово знање, колико је он човек од књиге и речи. Блаженопочивши Патријарх Павле свакако је најубедљивија личност нашега века, и већ за живота, својом речју, том која је била постојана, и пуна знања издвојио је себе као личност коју ће сви гледати као светог човека. Патријарх Иринеј био је, а то сам више пута чуо и у самој Патријаршији, непредвидив. Али, непредвидив у смислу да ће поверовати и властима, да ће Косово и Метохија опстати као нераскидиви део Србије.

 

  • Како гледате на улогу СПЦ у културном напретку и јединству Срба и колико ће тешко бити следећем патријарху да се избори са проблемима који нису мали?

 

М.Б. СПЦ је једини кров који српски народ има. Она је једини темељ, стуб и сабрање, а манастир Хиландар, стар осам векова на коме је још Свети Сава посадио семенку која је порасла и разгранала се на све четири стране света и свих пет континената. И нису то само те цркве, нису то само зграде, знате, то је и наука која је ту предавана, то су задужбине које су створили и подигли наши краљеви, који су у њима и сахрањени, то су не само прве цркве као расадници наше православне вере, то су наше прве школе, наше прве болнице, наше постање, наше трајање. Знате, када бисмо све те наше светиње, тај наш значај, ту нашу историју повезали добрим путевима, и повели неког странца у обилазак, тек онда би се у пуном сјају могло схватити шта значи Србија, шта значи наша вера Православна, наше постојање и трајање.

 

  • Да ли постоји опасност за Српску цркву због сукоба и раскола Москве и Цариграда и на који начин се то може одразити на Балканске просторе?

 

М.Б. Збигњев Бжежински је рекао „Православље је највећи непријатељ“ и од тада се ради на цепању, на стварању раскола, на умањењу значаја сваке православне жртве, а сви су се православци кроз своју историју и трајање жртвовали. И ово је још само једно у низу искушења, које је тешко, и које траје, али, ми, а под ми, мислим на нас Православне Хришћане, ми смо се већ у искушењима прекалили, и навикли да побеђујемо, и када је пред нама моћнија сила, победићемо и у овом искушењу.

 

  • У својим песмама често помињете и изражавате дивљење нашим великим прецима, а шта и колико Вама лично значе Свети Сава, Хиландар и Његош? Духовност сваког човека је његово лично, унутрашње осећање, а какав је однос песника према духовности. Шта она Вама значи као песнику?

 

М.Б. Хиландар, знате, ја сам на Хиландару последњи пут боравио пре пола века, и тада нисам могао да се запитам, ко су ти Срби, ко су ти православци, који ризикујући, а ризик је био велики,  налажу своју децу, као што ми верни ових светих дана налажемо бадњаке, на ту вековну ватру вере, која још увек гори, и која се никада неће угасити. Хиландар је име наше духовности, наша писменост, наша усменост, наше предање, наше постојање, када су са страних института проучавали Житије Светог Симеона, које је написао наш први пастир, светитељ и просветитељ, Свети Сава, утврдили су да је веома мала разлика између језика којим се говорило тада и српског језика који ми познајемо као свој матерњи. Следбеник Светога Саве био је и Његош, а за мене су они наши корени, наши трагови које пратимо и следимо. Хиландар је наша колевка, а Свети Сава и Његош очеви те наше духовности, нашег писменог и усменог предања и постања. Ако је Хиландар колевка, они су стубови нашег трајања.

 

  • Како оцењујете политику у Црној Гори након пада Мила и да ли сматрате да су Срби у Црној Гори губитници или добитници након избора?

 

М.Б. Срби у Црној Гори су победили. Српска Црква је победила. Православни дух је победио, и збачен је криминални и безбожни режим, који је своје постојање базирао на отимачини, лажима и клеветама. То је учинило да се српски пркосни дух пробуди, тако су настале и литије, а литије су најважнији догађај у целом хришћанском свету у овоме веку. То је пробудило јединство и тако смо сачували цркву,  ону цркву коју су предводили Свети Петар цетињски и Његош, то је била велика победа православне заједнице, која је сачувала своје трајање, своју историју, своје цркве. Режим је покушао да устврди да је некада постојала аутокелфална црногорска православна црква, што није истина, и не може бити истина, јер та црква никада није имала Патријарха, и Свети Петар Цетињски и Петар Други Петровић –Његош, били су владике, хиротонисане од стране великих православних заједница, Св. Петар Цетињски у Сремским Карловцима, а Његош у Петрограду. То је најбољи доказ чија је црква и чије су светиње. Знате, данас се и мирте и мантије могу наћи у слободној продаји, али разлика је између колевке црногорске духовности, која је нераскидива од Србије, и дивље, позоришне трупе, која глуми духовност у оквиру непостојеће Црногорске цркве.

 

  • Како се може решити питање Косова и Метохије и шта, по Вашем мишљењу суштински а шта политички значи повлачење признања Косова и Метохије од стране других земаља којима се хвале наши званичници?

 

М.Б. Што би се они тиме бавили, ако тако није. Нема ко на овом свету није прочитао нешто о Косову, и тај ко је прочитао, и сазнао, зна оно што ми знамо од рођења, а то је да је Косово наша лична карта, ту смо порасли, духовно одрасли, ту смо се уздигли, то је сам врх нашега духа, и нема никога на овом свету, а најмање нас Срба, који бисмо дозволили да се одрицањем од Косова, понизимо, да сами себе поразимо, унизимо и упрљамо и свој, и дух предака који обитава у нама.

 

  • Ваша синтагма „Косово је најскупља српска реч“ постала је најупотребљиванија у оба политичка смера, из редова „позиције“ је користе да оправдају своје потезе, и наводе је често, када говоре о останку и опстанку Косова и Метохије у границама Србије, а опозиција је користи када те ставове напада? Како Ви тумачите то?

 

М.Б. Косово је наша основа, почетак, наша света земља, то је земља настала из Јеванђеља,  и то је наша земља. Немогуће је да смо на туђој земљи стварали и подизали наше манастире и стварали нашу историју. Као што рекох, то је наша земља, и та наша земља може да се присвоји, може да се одузме, анектира, али не може да се поништи историја, постање, трагови, не може да се избрише оно што је ту вековима, што постоји више од осам векова, што је наша колевка, где смо створени, одакле смо потекли.

 

  • Често су Вас прозивали и због других изјава, попут оне да су „Срби у Хрватској остаци закланог народа“. Како гледате на те прозивке, и да ли се и човек и песник временом навикну на то да буду прозвани?

 

М.Б. То је стих из мог спева „Кажа“ који сам давно изрекао, а пре свега, то сам рекао поводом хапшења једног Србина у Хрватској. Спев „Кажа“ настао је и говори о трагичној судбини, о народу који је готово нестао у једном времену, али нисам веровао да ће се то остварити и у овом веку, и да ћу због тога бити прозван, али песник је зато и ту да подигне глас.

 

  • Изјавили сте да „Ако сте рођени као Србин, морате имати везе и са српском судбином и са српском кривицом. То је једина кривица коју прихватам и признајем“. Да ли сте остали иза свог става? Каква је наша судбина, а каква наша будућност?

 

М.Б. Будућност свакако постоји, опстаћемо ми, грешно би било и погрешно, говорити да немамо будућности, али, знате, ми смо народ најскупље судбине, и ко год је покушао да избегне ту судбину, а Србин је, није се завршило славно по њега. Ми морамо да победимо сва искушења која нам времена намећу, и то је та судбина коју морамо скупо да платимо, али то је наш крст, то смо ми као Срби.

 

  • Ви сте велики борац против неправде, и као песник, дали сте себи задатак да подигнете на оно што изједа човека, једна од тих неправди била је и однос светске књижевне јавности према Петеру Хандкеу, који је на крају добио Нобелову награду за књижевност. Да ли се то, Нобеловом комитету омакла награда, или у томе видите тријумф неке више правде?

 

М.Б. Хандке је говорио исто што и Гете, а Гете је говорио да је српски и хеленски песник. И да су српски и хеленски народи песнички народи. Хандке је са пуно пијетета и љубави писао о српском народу. Замерили су многи Хандкеу то што је био одистински апостол поезије, и поетског изражавања, као што му је узето за зло то што је волео путовања кроз Србију, што је Србе описивао другачије у односу на већину западних писаца и новинара, у временима када је Нобелова награда била деградирана и када се није додељивала према стварним критеријумима, али се рехабилитовала онда када је Нобелову награду доделила Петеру Хандкеу.

 

  • Све наше госте, посебно књижевнике и уметнике питамо, како проводе време у ово наметнуто „доба нове нормалности“ и пандемије вирусом корона? Да ли Вам недостају гостовања, књижевне вечери и дружење са љубитељима поезије?

 

М.Б. Бивало је оваквих искушења и раније, али и ово је време у коме ће настати велика дела као што су настајала и раније. Многи велики умови донели су из изгнанства и емиграције велике дарове своме народу, сетите се само, Шекспир је писао из Карантина, Пушкин такође, Достојевски из Сибира, Балзак из тамнице, Овидије из изгнанства, Сервантес такође, није овакво време непознато, и сигурно је да као што су ти велики ствараоци донели велика дела, настаће велика дела и данас.

 

  • Када се осврнете иза себе, шта је по Вама утисак ове недеље, месеца, године?

 

М.Б. Свакако је то овај невид -19, овај невидљиви непријатељ, душманин који је понизио човечанство, који је унизио толика оружја, толике цеви, омаловажио сва она оружја, сва она људска достигнућа која је човек смислио не би ли уништио свет, а није успео овом бацилу да стане на пут и у крај, већ је дозволио да се овај непријатељ поигра читавим човечанством, толиким земљама, народима, да им намакне крпу на уста, да их ућутка, утиша.

 

  • И за крај овог разговора, шта бисте поручили читаоцима нашег портала?

 

М.Б. Када је чувени челиста Јо-Јо-Ма, био позван да одсвира „Пој птица у Каталонији“ Пабла Казалса на дипломској свечаности једне генерације студената, он им је рекао :

„Вама су рекли да сте млади, паметни, талентовани, способни, вредни, али Вам нису рекли да не смете да ставите себе на прво место. На првом месту увек мора да Вам буде Ваша земља, јер сте ви ти који имају одговорност. Ви сте прво део свог народа, своје земље, па онда физичари, хемичари, математичари, књижевници, уметници. „ Вашим читаоцима бих рекао да верују у оно у шта су људи одувек веровали, да имају одговорност, да буду ти који ће преузети одговорност.

 

Редакција Чудо

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још