Јеремићева Народна странка је крајем децембра донела Декларацију о реваншизму, у којој је обећала доношење Закона о лустрацији. Пре њих су већ спремљене законе објавили и Покрет слободних грађана и Странка слободе и правде. Странка “народњака“ је обећала и забрану рада политичким странкама и организацијама, и забрану вршења позива и делатности појединцима.
Пише: Зоран Грбић
Код нас заговорници лустрације, ваљда да би оправдали своју намеру, обично помињу како је то латинска реч и део римског законика. Што наравно није тачно. Лустрација је први пут спроведена након пада гвоздене завесе, у Чешкој и Пољској. Од тад је такве законе донело укупно шест држава и пет бивших совјетских република. Не више од тога. Сличан закон, или закони, су вероватно донети и у послератној Западној Немачкој. Али то је све. Није то неки уобичајени правни акт који се доноси кад неком падне на памет.
Добро је што опозиционе странке најављују обрачун са криминалцима, и што гласачима обећавају да ће ићи у затвор свако онај ко се огрешио о закон. Али добар је обичај да се то обавља кроз институције система. Онај ко је крао да иде на суд, па у затвор. Значи, не морају да се праве револуционарни трибунали, гиљотине и шоу јавних погубљења за народ. Не мора да се од реваншизма прави морални узор.
Опозиционе странке би изрекли забрану обављања јавне делатности на период од пет до двадесетпет година, што је вероватно супротно сваком праву, од Рима до данас. Кад једном одслужите казну, ко може да вам забрани да живите слободан живот? Покрет слободних грађана чак предлаже и “скраћени поступак лустрације“ у предизборним ситуацијама. То је ваљда оно “по кратком поступку“, кад се нема пуно времена за дугу судску причу са политичким противницима.
У Јеремићевој странци планирају и “одузимање националних телевизијских фреквенција емитерима који су прекршили стандарде објективног и истинитог извештавања“. Једино што нису објаснили шта ће бити мера тога, и ко ће бити тај ко ће да мери и процењује ко је објективан а ко није.
Најзанимљивија је њихова дефиниција кршења људских права. Кажу да су то (поред осталог) све што је “изазвало стање страха или узнемиреност, физички или духовни бол, јавно понижење или осуду, или је угрозило живот или здравље, у прошлости, или би до неке од таквих последица могло довести у будућности“.
То у теорији значи да би свако од нас могао да одабере омраженог политичара, функционера, посланика, судију, амбасадора (…) и да изјави како је његово понашање у нама изазвало страх или узнемиреност, или да би неки душевни бол могао да се деси у будућности. Некад, за годину, две, пет можда. И онда би Врховни Инквизитор Досовског Револуционарног Суда морао да поступи по Декларацији о реваншизму и покрене поступак. На крају, није ни важно да ли ће осуђени бити и окривљен, његово име ће се свакако наћи у новинама и на стубу срама. А то и јесте циљ.
Јеремић каже да је Закон о лустрацији “једна од окосница политике Народне странке“, и то је баш јадно. Не зна се да ли је јадније то што им је најважнија освета, или је јадније то што тиме показују да немају политику, или је од тога јадније то што имају тако мало поверења у себе, да мисле да ће владати само ако уклоне све друге. Или је можда најјадније то што они стварно верују да ће бити могуће донети такав закон у Србији. Да би донели такав закон, они би морали да имају убедљиву, апсолутну па и више од тога, већину у Парламенту. Други услов би био да се сви колективно вратимо у двадесети век и крај деведесетих, па да се заједно правимо блесави. Зато што то Европа (па и неке друге силе) у двадесет првом веку то неће дозволити. То може да се измашта само у балонима од сапунице у којима живе такви лидери.
Намеће се питање како је могуће да само бившим странкама ДОС-а пада лустрација на памет? Кад год нису на власти, маштају о томе да укину друге. Како је могуће да њима нико није забранио јавни рад? Свима онима који су покрали од 2000. до 2012. године, који су омогућили да се покраде државна имовина, који су дозволили да се покрајина одвоји, који су продали наоружање војске, који су ослобађали терористе из затвора…. Уместо да се стиде онога што су радили, или онога што су дозволили да се ради, они данас маштају о томе да другима намећу стид.
Има један много старији закон од лустрације. Остракизам, из старе Грчке је могао да се примењује и код нас. Појединци из старог ДОС-а су га већ применили на себе. Иако су некад били свакодневно у медијима, данас их нема нигде. Узели су неки новац, колико је ко могао и умео, и сад више нема разлога да се праве важни у политици и замлаћују грађане. Није пристојно. Парадоксално, они су испали најпоштенији део досовског режима.
