Култура хаоса и стратегија побуне

Потреба за промишљањем и преиспитивањем, редефинисањем појмова и вредности, својствени су свакој генерацији и сваком човеку, произлазе из чињенице да се свет стално мења док људска тежња да се ствари уведу у ред, именују и вредносно одреде остаје константа.

Пише: Тајана Потерјахин

 

 

Да ли сте приметили да једна иста особа или покрет данас истовремено, некад чак у току једне исте ТВ емисије, могу да се залажу за еколошку револуцију, живот у складу са природом и развој биотехнологије која би омогућила мушкарцима да рађају децу? Да се огорчени борци за здравију планету не одричу својих мобилних телефона, аутомобила ни козметичких производа оптужујући за скори еколошки армагедон (који само што није) децу и краве? Ковид парадокси теже зони надреалног већ годину и по дана. Истовремено се из истог центра планирају и финансирају ратови и обојене револуције у име идола слободе и  демократије паралелно са драстичном цензуром мишљења на највећим друштвеним мрежама. Овде у Србији упорно се репродукује наратив према коме је овде на Балкану народ опседнут прошлошћу што је изузетно опасно осим ако је прошлост омеђена периодом у коме је српски идентитет био клинички мртав. Љубав према српском историјском и културном наслеђу је митоманија док је југоносталгија потврда да нисте крволочни динароид већ прогресивни љубитељ путовања,  дружења, Балашевића, младости, напуштених куца и маца – у суштини, једна топла душа. Приметили сте да је могуће истовремено критиковати стагнацију демократије  у Србији, која се наводно управо дешава и обожавати Јосипа Броза Тита и његов диктаторски режим? Бити левичар финансиран из фондова капиталистичких сила? Да ли знате да се сваки избор који жена начини сматра исправним осим ако одабере да буде конзервативна? У том случају је жртва патријархалне опресије и треба је макар и присилно ослободити. Насиље свакако јесте велики проблем и своје дете не бисте смели да пљеснете по гузи ако испољава деструктивну самовољу доводећи себе или друге у опасност али са друге стране, можете побити хиљаде деце и добити (односно не бити позвани да вратите) Нобелову награду за мир. Све вам је, како се данас псеудоинтелектуално тврди, релативно.  У нашем јавном простору могуће је, потпуно исправно закључити да је језик жив, те се сам мења и развија заједно са друштвом а онда га силовати законским регулативама мимо сваке лингвистичке и антрополошке оправданости јер у приручнику за родну равноправност пише да се језик и стварност узајамно креирају. Истина, то пише и на другим, знатно релевантијим местима, али тамо је такође објашњено како тај сложени механизам функционише и зашто је важно да се овај процес не подређује пролазним потребама политичке реалности. Претпостављам да вам ово набрајање постаје напорно –  све сте то већ приметили. Полако се навикавамо на свет бескрајних могућности идеолошког лицемерја.

Идеје да је све релативно, идентитет флуидан а доследност превазиђен политички концепт омогућава функционално бешчашће али то није највећа штета коју чине – опортунисти ће увек наћи оправдање да то буду.

На дневном нивоу, само летимичним прегледом друштвених мрежа, штампе и телевизијског програма уочићете етички необјашњиве парадоксе и некохерентност ставова која метастазира свакога дана претећи да потпуно сломи здрав разум појединца.

Потреба за промишљањем и преиспитивањем, редефинисањем појмова и вредности, својствени су свакој генерацији и сваком човеку, произлазе из чињенице да се свет стално мења док људска тежња да се ствари уведу у ред, именују и вредносно одреде остаје константа. Иако са разних страна стижу релативно уверљиве статистике о све нижем просечном коефицијенту интелигенције испитаника – корисника интернета у дигиталној ери, рекло би се да аналитички дух није клонуо духом – изазвани смо на непрекидно бављење најразличитијим темама, од светских завера до владавине рептила, од енергетских и еколошких проблема планетарних размера до финансијских и породичних афера локалних политичара, певача, манекенки. У општем етичком, теоријском и идеолошком хаосу свака тема и информација делује нам релевантније од кључне – сигурна сам да вам овај текст, у мору других, који се баве краткорочно актуелним питањима, не би први привукао пажњу. Заправо смо обманути да се бавимо конкретним стварима запуштајући притом једино поље на коме можемо учинковито да делујемо – своју личност и свој живот.

Тајана Потерјахин

Страх који је свеприсутан у нашем друштву последица је између осталог и подсвесне спознаје да смо све препустили другима, да немамо контролу над реалношћу и да вероватно не бисмо имали храбрости да своје вредности сами бранимо.

Идеје да је све релативно, идентитет флуидан а доследност превазиђен политички концепт омогућава функционално бешчашће али то није највећа штета коју чине – опортунисти ће увек наћи оправдање да то буду. Смештен у потпуности на саму периферију мисаоног и духовног живота човек је  изложен сталном дејству сила хаоса – атрактивне теме увлаче га у виртуелну реалност чији је увек или аналитичар или критичар или посматрач – учесник никада.

Страх који је свеприсутан у нашем друштву последица је између осталог и подсвесне спознаје да смо све препустили другима, да немамо контролу над реалношћу и да вероватно не бисмо имали храбрости да своје вредности сами бранимо. Отуда и инфантилна очекивања да ће  Александар Вучић или неко други на његовом месту сачувати нашу сопствену  децу од LGBT+ друштвених експеримената, да ће нам језик сачувати САНУ а Косово Српска Црква. Савремени човек дубоко је растројен и деморалисан. То свакако није оригинална теза. Ипак, њена узнемирујућа важност не пролази са атрактивношћу новог увида – растројство постаје ментална и морална болест сваког конкретног појединца брзином којом улазе у продају нови модели све паметнијих телефона. Оног тренутка када пристанемо на дискусију о томе да ли је дете рођено са пенисом дечак, ми пристајемо на сутрашње питање – да ли је неко ко се не слаже са новом нормалношћу – нормалан? Да ли је свако ко изгледа као човек заиста човек или мора испунити критеријуме које му постављају креатори нове људскости? Ми пристајемо на могућност да аберације постану норме. Ми, само зато што нам је узбудљиво да дискутујемо о изазовним темама, желећи да покажемо како смо отвореног ума, одржавајући привид свог учешћа у важним друштвеним сферама, никако да затворимо пандорину кутију из које излазе све токсичније идеје о депопулацији, еманципацији и индивидуализацији, опасностима живота у породици, религији и духовности, личности и људскости. Ако се слобода схвата искључиво као слобода „од“, као крајњи циљ десктрукције и деконструкције, није ли наша одговорност да формулишемо границе и да их бранимо? Има ли човек данашњице још виталних снага у себи да начини рез, одрекне се привида и постане актер сопствене стварности? Да преузме одговорност за себе, своју децу и окружење? Да успостави ред, у својој глави и свом микрокосмосу, градећи тако мале резервате здравог разума, етичке екосистеме који ће се, нужно, повезивати и расти у срцу глобалистичког хаоса као здраве ћелије које се боре против малигне болести конзумеристичке дехуманизације? Не знам. Бог зна. Али верујем да је то једини начин. Хаос се не побеђује компромисима већ успостављањем реда. Слободан човек је увек човек хармоније – позван да је успостави, пре свега, у себи и у својој кући.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још