Колико природе нам је још остало

 

Еколошки проблеми нису присутни само на регионалном или националном нивоу, они постају глобални проблеми и зато их морамо решавати глобално. Загађење је присутно у свим деловима света, а забринутост за решавање овог проблема заокупило је осим научника и ширу јавност, али још увек не у довољној мери.

 

 

 

Пише: Данијела Чанковић

 

 

Екологија би требалo бити свест о бризи за постојање свега оног око нас, а самим тим и брига за властито постојање, а сведоци смо све неодговорнијег односа данашњег човека према оном што чини његов природни свет – загађује се ваздух, вода, угрожавају се шуме и животињске врсте, угрожава се земљиште. Еколошки проблеми нису присутни само на регионалном или националном нивоу, они постају глобални проблеми и зато их морамо решавати глобално. Загађење је присутно у свим деловима света, а забринутост  за решавање овог проблема заокупила је осим научника и ширу јавност, али још увек не у довољној мери. Постоје многи еколошки покрети али постоје и политичке странке које у својим програмима истичу заштиту животне средине као императив. Кључна питања очувања природног простора односе се на глобално загревање, контаминацију, уништавање животне средине и исцрпљивање ресурса.

 

Питање је свакако колико се може урадити на глобалном плану за унапређење човекове околине и човековог бивствовања – постоје ли прикладне акције на глобалном нивоу.

Последице нерешавања ових проблема су многе болести и смрти. Многи научници који се баве овом проблематиком сматрају да смо закаснили у предузимању одлучних корака у право време и да је зато наша будућност неизвесна, али ипак постоји уверење да ћемо се зауставити на време и да барем нећемо даље погоршавати постојеће проблеме. Глобална акција нам је преко потребна, али тешко је спровести, јер наша свест, још увек у довољној мери, није и еколошка свест. Србија дели проблеме ове врсте са светом, с тим да је њена ситуација и много тежа због проблема са застарелим енергетским изворима за која су потребна велика финансијска улагања, али није то пресудно за уништење природног простора, пресудан је ипак људски фактор и то се не односи само на Србију него и на остатак света као трајни проблем. Узроци глобалног утицаја на околину били би: енормни пораст становништва, урбанизација, развој привреде и туризма, потрошња фосилних горива и повећање количине и врсте отпада. Данас највећа загађења свуда у свету потичу од фосилних горива – нафте, бензина, угља, гасова у индустрији. Модерна технологија, без које се не може, требала би бити у складу са еколошким принципима и развијати се у правцу употребе обновљивих извора енергије који најмање загађују околину. Протеклих деценија у Европи је дошло до знатног смањења емисије штетних гасова, али ипак то не значи да више нема проблема са квалитетом ваздуха, још увек у њему има недозвољених супстанции лебдећих честица које су озбиљна претња здрављу – још има земаља које премашују једну или више граничних емисија. Превоз је такође одговоран за загађење ваздуха у урбаним срединама и за стварање прекомерне буке, али његово негативно одређење тиче се и последица по биљни и животињски свет јер пресеца природна станишта.

 

Глобално загревање је најозбиљнији еколошки проблем који потиче од фосилних горива, а изазива климатске промене јер глобално отопљавања леда и снега доводи до стварања ефекта стаклене баште. Присутни су и поремећаји на које нисмо навикли: више нема уобичајених годишњих доба и све нас више изненађују екстремне временске непогоде, поплаве, суше и киселе кише. Да бисмо одржали климатску равнотежу на регионалном или уопште глобалном нивоу, потребне су нам воде, али било да су у питању морске или речне и код њих је загађење присутно, а угрожен је и водени свет. Земљиште има важну улогу у успоравању климатских промена и њихових штетних утицаја, али и оно је данас угрожено, а од њега зависи производња хране. Ако наставимо овим низом истаћи ћемо да је и храна коју користимо све више третирана хемијским отровима, пестицидима и све је мање органска, а све више генетски модификована.

Модерна технологија, без које се не може, требала би бити у складу са еколошким принципима и развијати се у правцу употребе обновљивих извора енергије који најмање загађују околину.

Глобални проблеми околине настају и због претераног искориштавања природних ресурса, а без тога нема ни остварења планираног привредног развоја, а све то доводи до стварања отпада и даљег загађивања, уместо да се ресурси користе брзином којом се могу надокнадити. Ипак, последњих деценија дошло је до позитивних помака, нарочито у Европи, када је у питању утицај индустрије на околину због низа строжијих закона у области економског законодавства, одбацивања неких врста производње који више загађују, веће енергетске делотворности али и добровољног учешћа фирми у програмима чији је циљ позитиван утицај на околину.

 

Многи светски институти и агенције за заштиту животне средине врше истраживања о савременим еколошким појавама и боре се за еколошки одрживо друштво и примену еколошких студија у циљаним секторима. Присутне су и платформе за умрежавање и форуми за дискусије попут Зелене академије и одржавају се и семинари за догађања из ове проблематике. Еколошке студије имају планове активности за смањење штетног утицаја, за пројектовање санитарних депонија, мониторинг и мерење емисије загађујућих материја у ваздуху, анализе отпадних вода, мерење нивоа спољне буке, мерење димних гасова из индустријских постројења за сагоревање, процене еколошког ризика…

 

Упозоравајуће делују истраживања јавног мњења која су показала да је еколошка информисаност на веома ниском нивоу и своди се само на познавање основних еколошких појава и актуелних случајева загађења околине. Оно што посебно забрињава је то да се недовољно говори о радиоактивном отпаду, начинима и месту његовог одлагања, и о трајању временског периода у коме ће он бити опасан и угрожавати здравље и које се мере предузимају да би се његова штетна зрачења смањила.

За целу ситуацију питања заштите животне околине, завређује пажњу постојање Међународне уније за заштиту природе које има за чланице 83 држава, 108 владиних агенција, 766 невладиних организација и 81 међународну организацију и око 10.000 стручњака и научника широм света. Највећа међународна агенција основана је 1972. године, то је „Програм Уједињених нација за животну средину“, а постоје и многе невладине организације: Светска фондација за природу, Пријатељи земље, Гринпис… Тако еколошки покрети постављају отворено пред јавност питање заштите живота уопште и утичу на стварање свести о једној новој димензији која је комплексна и веже екологију са културом, политиком, економијом, биологијом, медицином…

Поред ових покрета постоје и политичке странке зелених које инсистирају на изградњи одрживог друштва и креирања политичких и друштвених заједница на еколошким основама. Ново је да је екологија постала део политике, прве странке зелених појавиле су се 70-тих година прошлог века, а до данас има их велики број у свим европским државама и углавном све оне имају исти програм у вези животне средине. Питање је колико идеологија може да нам помогне у заштити животне средине, а колико је она уплетена у политичке борбе за власт.

 

Еколошки покрети у Србији почињу да стасавају тек почетком 2000-тих година откако је појачан процес евроинтеграција. САД и ЕУ помогле су развој професионалних еколошких организација и донирале су средства за развој НВО сектора. Ипак, праве иницијативе и буђење јавног мњења за еколошке проблеме заживеле су у Србији тек задњих неколико година. Економски развој и проблеми финансирања и даље утичу на свеобухватније бављење животном средином.

 

„Еколошка политика у Србији заостаје за развијеним европским земљама – чак 25 година“, тврди бивши министар Горан Триван. И заиста да би испунили Поглавље 27 за приступање ЕУ, Србија мора да преиспита своје свеукупно деловање у заштити животне средине.

Подаци су поражавајући – јер пречишћава се само 10 посто отпадних вода, а Београд је једина престоница где се отпадне воде канализацијом избацују директно у Саву и Дунав. Такође, рециклирање комуналног отпада далеко је од планова које је ЕУ предвидела до 2025. године. Потребно је више улагати у област заштите животне околине, али Србија, (као и неке друге земље Западног Балкана), није у стању да испуни задате циљеве у предвиђеном року.

Највише њу коче, као у осталом и цео регион Западног Балкана, застарели извори енергије – то су термоелектране на угаљ које емитују опасне гасове, сумпор-диоксид, азот оксид, лебдеће честице и „узрочник су 2100 превремених смрти сваке године и доводе до здравствених трошкова 1,8 до 5 милијарди евра“, процењује Удружење за здравље и животну средину. Лист „Данас” открива да су загађења градова у Србији достигла ниво Пекинга, а да су загађенија и од Берлина и Париза. Занимљива је тврдња Звездана Каламара из Цекор-а да „индустријски систем који је данас велики загађивач није то био пре пола века јер 70-80-тих година копови су били квалитетнији и успешни – а данас због недостатка новца не улаже се довољно у њихову обнову и регулисање загађења“. Алармантан податак сазнајемо у извештају Већа за регионалну сарадњу (RCC), који је усвојила Министарска конференција о еколошким и климатским проблемима на Западном Балкану одржана у Скопљу, а односи се на климатске промене. У извештају се наводи да ће на Западним Балкану доћи до пораста температуре за 1-2 степена целзијуса, али да ће се тренд раста наставити све до 4 степена, а може и премашити 5 степени целзијуса. То ће се најтеже одразити прво на здравље људи, на пољопривреду, шумарство, водне ресурсе…

 

Поред ових негативних утицаја на животну околину, треба поменути и многобројне дивље депоније у Србији, али и изградњу малих хидроелектрана, (оне се масовно граде и у Црној Гори и БиХ) и неконтролисану сечу шума.

Екологија би требала бити свест о бризи за постојање свега оног око нас, а самим тим и брига за властито постојање.

Основни је закључак да се еколошки проблеми у Србији, али и шире у свету нису смањили од оних класичних до нових, а требало би да нас критички освешћавају и траже одговоре али и одговорност свих нас. Питање је свакако колико се може урадити на глобалном плану за унапређење човекове околине и човековог бивствовања – постоје ли прикладне акције на глобалном нивоу. Знамо да мање акције могу бити успешне за та ограничена подручја на коме се спроводе, али глобалну акцију је немогуће спровести јер још увек не постоји еколошка свест битна за деловање у овом смислу. Модерна технологија би требало бити у служби спречавања еколошких катастрофа и бити надзор над угрожавањем живота свуда око нас, јер каква ће нам будућност бити ако се настави овакво уништавање и докле ће нам профити и економија бити важнији од екологије. Битна је одговорност савременог друштва према околини и буђење еколошке свести у цивилном сектору, међународној политици и привреди. Треба радити на побољшању образовања о одрживом развоју и укључивати што више еколошких садржаја у свакодневни живот.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Прочитајте још