Успон еколошких покрета је последица утицаја мејнстрим медија, али и за еколошку тему повољних друштвених околности. Ови покрети су мање или нимало присутни у државама са лошом економијом и животним стандардом. Најутицајнији су у Западној Европи и Америци а од недавно и код нас постају све важнији друштвено-политички фактор.
Пише: Жељко Ињац
Зелени политичари су међу најпопуларинијима у Француској, Немачкој и Аустрији. Зелене странке су постале естаблишмент ЕУ (заузимају 10% ЕУ парламента) иако су њихови гласачи из редова млађе популације, где су еко идеје и еко политичари најполупарнији, а који су готово листом против естаблишмента. Овај парадокс да антиестаблишмент гласачи својим гласовима практично формирају нови зелени естаблишмент, ни најмање не урушава имиџ зелених, напротив, зелени естаблишмент се доживљава као дуго очекивана и потребна смена генерација. При том није ни проблем што су „зелени“ политичари политички коректни леви либерали. Привидно парадоксално је да су зелени као антиестаблишмент покрет постали нови потпорни стуб либераног естаблишмента.
Код нас су еколошки покрети још увек на нивоу малих група идеолошких фанатика, хипи-хипстерских покрета, анархолибералних устаника и заговорника радикалних идеја и имиџа. Зелени у ЕУ и САД су ребрендирани у класичне партије и политичаре, чији је примарни идентитет борба за очување природе, док су заправо ушли у гласачко тело левог центра. Западни зелени су искусни, прагматични политичари, са јасним идејама и дефинисаним гласачким телом.
Код нас су еколошки покрети још увек на нивоу малих група идеолошких фанатика, хипи-хипстерских покрета, анархолибералних устаника и заговорника радикалних идеја и имиџа. Зелени у ЕУ и САД су ребрендирани у класичне партије и политичаре
Преливање популарности зелених са Запада у Србију и њихова тренутна експанзија не гарантује да ће енергија коју ове идеје рађају створити озбиљан политички фактор или да ће деловати конструктивно у нашем окружењу. Не само због традиционално конзервативне средине или опадања заинтересованости за лево-либералне идеје у Источној Европи (као последица политички и економски поразног система утемељеног на левим комунистичким идејама), што су предуслови за успех зелених, већ пре свега због кратке традиције и лоше организованости и повезаности еколошких покрета у Србији.
Но оно где зелени налазе упориште у Србији осим у лошој еколошкој ситуацији је и анархистичка традиција код Срба. У време турске окупације Срби су били прогоњени и дискриминисани и њихов одговор је био игнорисање државе или отворене акције против турске државе у виду хајдучких и ускочких група а касније и устанака. Чак и герилски покрети у двадесетом веку имају ту антисистемску и бунтовничку црту српске традиције и историјског искуства. Отуда и читава субкултура уличних протеста у Београду деведесетих на који се наставља и еколошки покрет.
Треба разликовати покрете који су домаћи и самоникли од оних који су формирани и финансирани од странаца зарад њихових политичких и корпоративних интереса.
Домаћи еколошки устаници критику власти усмеравају од доле, где и покушавају да остваре утицај па и по могућности преузму власт. Имали смо прилику у Новом Саду на недавним изборима за савете месних заједница, да видимо управо такав пример. Главне оптужбе „еколошких устаника“ на рачун локалних власти је да су корумпиране, еколошки „неосвећене“, бахате, неосетљиве на родну равноправност, назадне, итд.
Опозиција се за разлику од власти, много озбиљније упустила у формирање или контролу све јачег фронта еколошких покрета. Стварање јаког и контролисаног зеленог фронта биће изазов и за опозицију као и за власт. Домаћи еколошки устаници ипак не желе преобучене ДОСовске политичаре у својим редовима јер они по правилу растерују и симпатизере и гласаче. То се управо догодило у Новом Саду унутар иницијативе „Види гари, не може“ која се бори против урбанизације приобаља Дунава.
Наравно да опозициони политичари у „еколошким устаницима“ виде прилику за сопствену рехабилитацију, што су и показали својим масовним присуством на првом „еколошком устанку“ 10. априла ове године.
Еколошки покрети ће свакако у будућности имати значајан политички утицај у Србији, као што га имају и у Западној Европи и Америци. Само је питање ко ће њихову, тренутно релативну, политичку снагу боље искористити, власт или опозиција или трећа страна – странци који обилато финансирају зелене.
Домаћи еколошки устаници критику власти усмеравају од доле, где и покушавају да остваре утицај па и по могућности преузму власт.
Поред проблема ребрендирања старих политичара преко екологије, домаћи зелени су на још једном искушењу, а то је агенда зелених која се дословно копира са Запада а која у Источној Европи нема упориште у реалности. Треба разликовати покрете који су домаћи и самоникли од оних који су формирани и финансирани од странаца зарад њихових политичких и корпоративних интереса. Први могу бити део решења док су други увек део проблема. Када се томе додају и прилично присутни антидржавни и антисрпски наративи, као што је то приметно код зелених у Војводини, постоји озбиљна могућност да еколошки покрети у Србији буду елемент слабљења државе и јачања подела а не развоја еколошке свести и квалитета живота.
