Стеван Стефановић: Јасеновац – најтежа оптужба против западне цивилизације

 

             Шта је то што натера једног обичног, цивилизованог Европљанина да начини такве злочине какве су Британци вршили у Индији, досељеници у Америку над америчким аутохтоним становницима, северноамеричким Индијанцима, Белгијанци у Конгу или Хрвати у НДХ над Србима, посебно у Јасеновцу?

 

Пише: Стеван Стефановић

Срби су доживели три геноцида у двадесетом веку. У Првом, затим у Другом светском рату и 1995. када је српски народ протеран из хрватске државе из садашњих, социјалистичких, авнојевских граница. Како се нашем народу десило тако стравично страдање и тако језиви злочини над Србима као што се то догодило у Јасеновцу? НДХ је најужаснија државна творевина која је икада постојала. Срби нису страдали од редовне фашистичке војске, већ су страдали од обичних људи, својих комшија и дојучерашњих пријатеља, који су затим крали њихово покућство, стоку, усељавали се у њихове куће.

Први логори направљени у Европи, направљени су за Србе у Првом светском рату. Стожер окупљања мржње према Србима били су Беч и Аустроугарска. Они су анектирали Босну и извршили инжењеринг, измислили босанску нацију.  Да је Босна и Херцеговина тада постала српска земља, Српска Крајина, данас не би било разлике између једног Србина из Босне и Србина из нпр. Тимочке Крајине. Овако, Беч је имао неколико деценија да изврши национални инжењеринг и створи нацију Бошњака. Аустроугарски, бечки ђаци, и у Другом светском рату, интензивно раде на потпуном уништењу Срба и Србије: Хитлер, Павелић, Броз и Анте Старчевић, кога данашња европска Хрватска сматра оцем нације (говорио је да су Срби накот зрео за сјекиру).

Први логор је направљен у Копривници. Недуго затим, направљен је логор у околини Госпића, који је у народу назван Јадовно. Ово није био логор у класичном смислу речи, већ стратиште, пошто Срби у њему нису били затварани, већ су одмах извршаване егзекуције. За неколико месеци, у Јадовну је убијено 40000 Срба, по кратком поступку. Овде је нестао читав један град величине Јагодине. Међу њима и протојереј  Милан Божић, свештеник Јован Зечевић, свештеник Дамјан Штрбац, који је жив одран и бачен такав у јаму Јадовна, и много других свештеника и богослова, чија имена не знамо.

Јула месеца 1941. у НДХ долазе италијански војници, њихова команда бива згрожена злочинима у Јадовну и одмах распуштају овај логор. Тако настаје логор у Јасеновцу. Тек око хиљаду и по преживелих Срба из Јадовна усташе селе у Јасеновац.

Јасеновац је у ствари систем од осам логора, поређаних у облику крста, у чијој се средини, на месту где се секу линије крста, налази село Јасеновац, на левој обали Саве (у близини места где се Уна улива у Саву). Данас ауто-пут прелази баш преко места где су у најстрашнијим мукама умирала наша браћа и преци. Као што је комунистичка власт уништила манастир Осмак испод Ртња, да би ту прошао магистрални пут, право кроз олтар, тако је безбожној власти вероватно било неопходно да ауто-пут прође баш кроз делове логора и потпуно уништи могућност ексхумације. Тако се данас испод ауто-пута „братства и јединства“ Срба и Хрвата, налази највећи подземни град мртвих на свету, готово милионски.

Јасеновац је био читаво војно утврђење, на преко две стотине километара квадратних, опасан зидовима и одлично брањен, са четири линије страже. Било је готово немогуће опколити га или освојити. Заплењена је стара циглана, од српске породице која је избегла, и у њеној пећи за цигле направљен је крематоријум у којем су Срби, Роми и Јевреји спаљивани.

Срби су бацани у јаме у околини Велебита. Били су вођени, везани бодљикавом жицом један за другог, затим би првом у колони била размрскана лобања великим маљем, жртва би тако упала у јаму, повукавши унутра и све остале Србе из колоне, који би још увек живи упадали у јаму, и тамо умирали данима, недељама.

Тако су 6. августа усташе су побиле 820 Срба, од укупно око хиљаду становника села Пребиловци, међу њима су 600 били жене и деца. У јаме у околини Пребиловаца је бачено неколико хиљада људи. Тек 1990. године мошти ових светитеља су извађене из јама и сахрањене у Цркви Сабора српских светитеља и мученика пребиловачких у Пребиловцима. Повампирени фашизам и усташтво 1992. године поново нападају ово село и спаљују га, црква је уништена до темеља, а крипта са моштима мученика бомбардована.

У логор Јасеновац довожени су људи возовима из читаве НДХ, неки су и вођени пешице, гоњени као животиње на клање испред усташких ножева. Тако је мученички страдао и Свети Вукашин Јасеновачки, новомученик, старац из села Клепци у долини Неретве у Херцеговини. Необични мир и јеванђељски спокој на лицу старца Вукашина, привукао је једног од вођа логора, кољача Жила Фригановића, како нам сведочи преживели, др Недо Зец.

Фригановић је пришао старцу Вукашину, одсекао му је једно уво и затражио му да узвикне: „Живео Павелић!“. Како је Вукашин мирно ћутао, Фригановић му је одсекао и друго уво, а затим и нос. Тада му је запретио да ће му извадити срце из груди, ако не узвикне: „Живео Павелић!“, на шта му је старац Вукашин мирно одговорио: „Ради ти, дијете, свој посао.“ Мучитељ  му је извадио очи и срце, и заклавши га, бацио у јаму.

Код нас још увек нема монографије која би јасно побројала жртве овог логора смрти. Проф. др Гидеон Грајф, историчар који се бавио холокаустом и нацистичким концентрационим логорима, записао је да је Јасеновац био далеко бруталнији од Аушвица.

Од августа 1941, када су први заробљеници правили  зграде у логору, осматрачнице и митраљеска гнезда, до пролећа 1945, када је Јасеновац ослобођен, последњи у овом делу Европе, Срби су убијани специјално направљеним ножевима, секирама, великим чекићима, стрељани, вешани на дрвеће, чак и на бандере, дављени у Сави. Чак су сами немачки нацисти били згрожени зверствима у Јасеновцу. Србима су ужареним иглама копане очи, људи су живи драни, кћери су силоване док су очеви били приморани да гледају. Да би некако пригушили крике деце, усташе би исценирале нападе на логор, да би подигли буку…

Управник логора, Макс Лубурић на првој годишњици од формирања логора у Јасеновцу изјавио је да су за годину дана ликвидирали више људи, него турски освајачи током пет векова присуства у Европи.

Немачки генерал Глез фон Хорстенау, лични Хитлеров изасланик, у свом дневнику је писао о Јасеновцу, где недвосмислено каже да је Јасеновац суштина ужаса, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт заробљеника из Југославије у Немачку, где су  коришћени као радна снага, записао је да је Јасеновац страшнији од Дантеовог пакла.

Како бисмо ми данас из удобности својих соба могли тачно да опишемо стравичне злочине у Јасеновцу? Када бисмо могли Достојевског да убацимо у Јасеновац, да попут ратног извештача начини причу о највећем страдању једног народа у историји човечанства, можда би онда он могао да нам на прави начин прикаже сав тај ужас.

Овако, данас знамо да је у Јасеновцу убијено најмање 700000 људи, Срба. Израелски Јад Вашем центар наводи управо 700000 жртава у Јасеновцу, а Херман Нојбахер да је убијено и преко 750000 Срба. Дедијер, комунистички функционер и  Брозов лични биограф, записао је да је у Јасеновцу страдало између 750000 и 1,2 милиона људи. Међународна комисија о Јасеновцу долази до бројке од преко 800000 људи, међу којима је 110000 деце.

После савезничког бомбардовања логора Јасеновац у марту и априлу 1945. Макс Лубурић је наредио да преостали затвореници спале лешеве свих убијених током четири године функционисања логора, као и да се, по други пут, приступи уништавању целокупне архиве. Наређена је ликвидација последњих хиљаду затвореника, од којих 470 покушава пробој, знајући да неће дочекати следећу ноћ. Из логора је успело да побегне тек 76 Срба, на основу чијих сведочанства и знамо шта се догодило.

Просечни хрватски интелектуалац је још у деветнаестом веку националну свест градио на основу пројектоване територије коју су сматрали Хрватском. Сви који су живели у оквиру те територије, једноставно су сматрани за Хрвате, а реч је управо о српским земљама. Они који су били православне вероисповести, сматрани су отпадницима од римокатоличке цркве и отпадницима од хрватског националног бића.

Срби су на просторима данашње Хрватске живели од досељавања Словена на Балкан, већ од седмог века. Византијски цар и писац Константин Порфирогенит каже да је река Цетина која се улива у Јадранско море у Далмацији, између Сплита и Макарске, дели српски и хрватски народ, што имплицира да је готово половина Далмације настањена искључиво Србима.

Од 1527. године, Војна Крајина, која се простирала од Книнске Крајине до Баната, стављена је под контролу хабзбуршке војске. Војници крајишници били су махом Срби. Срби су у неколико таласа напуштали Османско царство и досељавали се у области Војне Крајине, мотивисани наставком борбе против Турака Османлија, и тиме повећавали проценат српског становништва у оквирима Хабсбуршке монархије, у крајевима, где су, као што смо видели, Срби живели од седмог века, а када је реч о областима северно од Саве и Дунава, још и раније.

Срби су одмах постајали војници, под командом аустријских официра, и за њих нису били надлежни хрватски феудалци који су под собом имали неслободне сељаке Хрвате. Овакво стање није одговарало ни хрватским сељацима, који су били власништво својих феудалних господара и који су са подозрењем гледали на Србе, слободне војнике. Феудалци су такође били незадовољни јер Срби нису припадали њима као хрватски сељаци, кметови, и уз то су добијали своје земљишне поседе. На Србе православце са неповерењем је гледала и римокатоличка црква, која је сматрала да Срби као припадници милитантне католичке Хабсбуршке монархије, порезе морају да плаћају Ватикану, што је за православне Србе било потпуно нелогично.

Зато је било важно да Република Српска Крајина падне и да се деси Олуја. Западне земље су учествовале у егзодусу Срба из Српске Крајине у августу 1995. године. Ово је резултирало убијањем преко 3000 цивила и протеривањем 300000 Срба из Хрватске. Данас у Хрватској готово и да нема Срба. План Хитлера и Анте Павелића су извршили Туђман, комунистички генерал, и НАТО официри уз подршку Сједињених америчких држава, који су обучавали хрватске официре и потпуно их снабдевали логистиком и оружјем. Уз благослов Стејт депармента хрватска влада је потписала уговор са америчком војно-консултантском компанијом (да, и то постоји) Military Professional Resources Incorporated који су радили на обуци хрватских официра. Тако је 24000 Срба из Крајине напало преко 175000 војника хрватске војске, наоружаних НАТО оружјем, уз помоћ НАТО официра и Крајина је пала, Книн је пао.

Зато Јасеновац и целокупно страдање Срба у НДХ мора да постане део нашег колективног сећања, део нашег колективног идентитета, део нашег националног бића, на онај начин на који је то и Бој на Косову или Церска или Колубарска битка.

Шта подразумевам под тим да геноцид над Србима у осам логора које једним именом називамо Јасеновац буде део нашег идентитета? То је реалност да када одговарамо на питање ко смо ми, ко смо ми Срби, одговор буде, ми смо народ Светог Саве и кнеза Лазара, али и народ над којим је извршен геноцид у јасеновачким логорима, зато јер смо Срби и зато јер смо православни.

По речима нашег највећег историчара др Милоша Ковића ми  данас као друштво личимо на Јевреје у периоду од 1945. до 1961. у предајхмановском стању, када нису знали какав став да заузму према чињеници да је стотине хиљада њихових сународника убијено широм Европе. Тада још увек холокауст није био део јеврејског идентитета, сада јесте. Данас када неко негира постојање холокауста, бива му забрањен приступ у Израел и у Сједињене америчке државе. Потомци убијених Јевреја су се у другој половини двадесетог века изборили за то. С друге стране, бивша председница Хрватске се не стиди да изговори да је дошло време да се утврди истина о Јасеновцу. Замислите немачког канцелара да каже да је сада дошло време да се утврди истина о Аушвицу?

А управо смо на почетку тог процеса јер НАТО и Европска унија врше ревизију историје, нама праве уџбенике и приморавају нас да личимо на њих, да прихватимо њихову истину да би опстали у њиховом свету. Уместо истине о Јасеновцу преставља нам се „истина“ о Сребреници, уместо Косовског мита, „мит“ о Европској унији.

Процес ревизије историје још увек није дошао до Другог светског рата, тренутно се дешава ревизија Првог. Пуцањ Гаврила Принципа, који је раван  ножу Милоша Обилића, третира се као терористички чин. Србија као кривац за избијање Великог рата, дан наше победе у Првом светском рату се назива Даном примирја, а све версајске творевине, тековине Првог светског рата, уништене су: Југославија, Чехословачка па и Совјетски Савез.

Од 42 концентрациона логора колико је основано на територији НДХ чак девет су били дечији логори. Према попису који није коначан и још увек се утврђује, у нацистичкој Хрватској су у периоду између 1941 и 1945. убијена 74762 детета. За ову децу знамо ко су, знамо им имена и презимена, знамо их чија су, као и што знамо имена људи који су их убили. Многа од убијене деце била су још у пеленама, нису стигли да изговоре своје прве речи, нити да направе своје прве кораке. Колико су ова зверства била нељудска, демонизована, говори и чињеница да су убијана и још нерођена деца, трудницама су сечене утробе и убијане су бебице које још увек нису виделе светлост дана. Чак су мртве бебе враћане у утробе мајки. По сведочанству Милоша Башовића из Рогатиће, усташа је узео из наручја мајке његовог млађег брата од три године, бацио га је у вис и дочекао га је на бајонету, ножу који се налази на пушци. Онда је мртво дете са ножа једноставно убацио у Дрину. Дечицама су сечене ручице и ножице и онда се Хрвати одсеченим дечијим удовима гађали заробљене Србе, подсмевајући се.

План Хрвата је био биолошко уништење Срба, наше нације, отуд ови монструозни злочини над децом. Деца су често умирала од глади у логорима и та смрт, по сведочанствима малог броја преживелих, била је гора од убиства. А деца су убијена клањем, бацана су из све снаге на зидове, ломљене су им лобање маљевима, клана су. Међутим, најјезивији призори били су измучена деца која умиру од глади.

У току лета 1942. године када због великих врућина управници логора нису могли да спаљују лешеве убијених Срба, они су их једноставно бацали у Саву. Лешева је било толико, да се у Београду у једном тренутку направио чеп од тела наших сународника убијених готово три стотине километара узводно. Лешеви су се гомилали око стубова на старом савском мосту. Немачка окупациона власт Града Београда је под присилом приморала Роме да ваде лешеве Срба из Саве и закопавају их на Великом Ратном острву или испод Небојшине куле. Смрад лешева био је тако језив и страшан, да се осећао чак и у Земуну и на Дорћолу.

Христос је поново страдао са сваким од јасеновачких мученика, зато су они колективно проглашени за свете. Први страдали, као и у балканским ратовима, били су српски православни свештеници. И када кажем свештеници, мислим и на целокупне свештеничке породице. Свештеници су били први који су бацани у јаме. Само је у Госпићу убијен седамдесет и један свештеник, чланови њихових породица, као и двојица владика. Данас знамо за имена 171 убијеног свештеника у НДХ.

Срби су убијани не само у логорима, већ и испред својих кућа, на праговима, као у Пребиловцима, где је избрисано из постојања читаво једно село, затим у црквама… Поред логора, највећи број Срба страдао је у јамама у кречњачким областима, посебно у усправним пећинама дубоким по неколико десетина метара. Те јаме никада нису истражене, нити је допуштено спелеолозима да изврше детаљна испитивања. Многе од њих су касније запушене камењем или затваране бетоном.

У Поповом Пољу код Требиња стотину људи је убијено и бачено у јаму 11. јула 1944. године. Најмлађа жртва је била бебица, новорођенче старо десет дана. Побијене су читаве породице. Споменик жртвама уништиле су 1993. повампирене нацистичке формације усташке хрватске војске.

Да ли можемо и смемо да опростимо ове злочине? Да ли можемо да опростимо некоме ко је желео да избрише постојање српског имена, који нас је убијао само зато што смо Срби и што смо православни. Можемо опростити, наравно, и Бог нас позива на то да опростимо, али да ли је могуће да опростиш ономе ко се не каје, ко негира злочин и убицу преставља као жртву? Како да синтагма „опростити, али не заборавити“ не постане само фраза којом ћемо и ми заборавити део стравично страдалог српског народа, заборавити жртве које смо дали? На ова питања ће свако од нас појединачно морати да да одговор и да својим животом посведочи тај одговор, као и припадништво српском народу, народу мученика.

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још