Поштовани господине Лазићу!
Ево, пишем још једно „писмо из Русије“, с обзиром да сте назвали Ваш чланак „Лажна ПИСМА из Русије против СПЦ и патријарха Порфирија“. Са моје стране, писмо је било досад само једно. Јесте, упућено Патријарху. Али, без обзира на Ваше измишљотине, не наступам у њему „против Патријарха“, а камоли „против Српске Православне Цркве“ (видим како Вам је воља да ми залепите „јеретичку“ етикету), него позивам на нешто сасвим друго.
У чланку сумњате да уопште постојим, – толико Вас је завела Ваша шпијуноманија. Па добро, ево ме у Русији, реалан сам човек, хвала Богу, жив и здрав. Српски добро говорим и пишем пошто сам завршио славистику на Државном Универзитету у Санкт-Петербургу. У Србији, коју волим и сматрам другом Отаџбином, имам пуно рођака и пријатеља, мада сам по крви Рус и Украјинац. Дакле, писмо Патријарху написах сам, одмах на српском, нико ми није помагао, нити га је ко у Србији писао уместо мене а онда ми га дао само на потпис, као што Ви тврдите. Џаба сте тражили и руски оригинал, он не постоји. Управо да не дође до тог неспоразума, писмо сам послао на званичну електронску адресу Патријаршије и дао у њему своје податке и свој мејл. На њега је требало да ми се јавите, пре него што почнете са јавним клеветама.
Упркос вашим сумњама, нисам „антицрквени антисрбин“, него сам аутор (не замерите, ако нескромно звучи) више од 100 научних радова, везаних углавном за српску књижевност, Цркву, историју и културу. Поносим се што сам објавио прву у савременој Русији књигу о Србији („Голоса Сербии“, 1993) у којој сам штитио Србију, док је Јељцинова Русија срамно ћутала. Књига почиње разговором са Патријархом Павлом: Бог ми је даровао срећу да с тим великим духовником објавим први интервју у Русији. Такође сам имао велику част да први преведем на руски Владику Николаја Велимировића („Молитвы у озера“ 1995.), да објавим и више других превода из српске књижевности; од последњих радова – истраживање о руско-српској сарадњи у стварању Чехословачке Цркве (2019.), монографију о „Словенској идеји“ Ф.М. Достојевског (2020.) и др. Толико о мени. Ни у ком смислу нисам „анонимус“, нису ни „писма из Русије“ „лажна“, него су лажне све Ваше констатације.
Сад пар речи о Друштву српско-руског пријатељства, чији сам председник, а о коме са толико презира пишете (да ли бисте исти презир испољили да се ради о неком српско-америчком или српско-енглеском друштву, па чак и да броји само пар чланова?). Наше је друштво створено у Санкт-Петербургу 1990-х година, регистровано је 2012. Друштво окупља научнике и предаваче, чији је професионални рад везан за српску културу, све Русе, који воле и поштују српски народ, као и представнике српске дијаспоре, који живе у нашем граду. Број сталних корисника, који су запратили наш рад на друштвеним мрежама, је преко 10 000. Слично друштво у Москви, после смрти нашег великог пријатеља Илије Числова, броји, нажалост, мање људи, тако да нећу погрешити, ако кажем да је наше, тренутно, – највеће у Русији. Делатност Друштва је разноврсна, ми се првенствено бавимо афирмацијом српског језика: има ту и песничких вечери, и дечјих такмичења, и српске школе, и озбиљних конференција за одрасле, где наступају познати научници и црквени великодостојници, међу којима су и српске владике. Запажени смо као преводиоци. Примера ради, уочи посете Београду у новембру 2021 г., градоначелник Санкт-Петербурга се обратио нашем Друштву, те смо му пружили преводилачке услуге на највишем нивоу, између осталог и превод преговора са председником државе и Патријархом Порфиријем. Тако да није тачно да смо „фамозмо Друштво“ које броји само два члана и не може се наћи на интернету. То је Ваша трећа (или четврта?) лаж, те нећу више ни да их бројим. Укуцајте само „Общество русско-сербской дружбы, Санкт-Петербург», или, конкретније: Академия Сербия – YouTube или Академия Сербия | ВКонтакте (vk.com) и видећете да нисмо ми ни ту „анонимуси“. Интересује ме – зар се са толико лажи брани Патријарх од „неправде“?
Обратио бих Вашу пажњу да никако нисам онај који напада Српску Православну Цркву, већ сам баш онај који је увек брани, пише о њеном историјском страдању у НДХ, о страдању које су Српска Црква и њен народ трпели крајем 20. века, а које на Космету и у савременој Хрватској трпе и данас. О томе сведочи и мој превод на руски језик истраживања о голготи Српске Цркве у НДХ историчара Марка С. Марковића (1993.). Као Друштво, на нашој страници у Контакту још колико 13. марта смо објавили текст у подршку СПЦ-а, против злогласне резолуције Европарламента. Могао бих примера набројити много више, али овде је битно друго: морате да разликујете пријатељску критику од непријатељских напада. Као Православац, не могу да не одгајам пуно поштовање према сваком српском Патријарху. Зато још једном наглашавам да ми никако жеља није била да Патријарха Порфирија било чиме увредим, па користим и овде прилику да му се још једном извиним, ако сам то нехотице учинио (нисам бестрастан!). Много сам се радовао кад је владика Порфирије био изабран за Патријарха и сада му желим да руководи Српском Црквом још много година. У СУПРОТНОМЕ, НЕ БИХ МУ НИ ПИСАО. Нормално, ова се објашњења тичу само ТОНА мог писма, али не и САДРЖАЈА у коме ништа не бих мењао. Као обичан верник, не усуђујем се да коментаришем богослужбену и црквену делатност, зато сам и у писму критиковао само политичке изјаве. Таква добронамерна критика је допуштена у Православној цркви, јер код нас, за разлику од Католика, нема сегрегације, страходисциплине и инквизиције, нити априорне поделе Цркве на „црквене кнежеве“ и „лајичку гомилу“; на „цркву која учи“ и „цркву коју уче“. Нама је на Црквеном Сабору важан сваки глас, па и Ивице-Будалице.
А сад на саму ствар. Споменули сте многе тачке мога писма, али главну не помињете. Подсетићу Вас: ради се о фашизму, тачније, о католико-фашизму, као што је геноцид православног живља у НДХ и садашњи католико-фашистички геноцид над Православцима у Украјини. Ради се о католичкој институцији која је увек била срж и стожер фашизма. При том, не мислим на обичне католике, који су жртве школе мржње према Православцима, него на директорат те школе, на канцеларију Великог Инквизитора, на „Гордог човекобога Европе“, о коме пише Св. Јустин.
Ви о том конфликту ћутите и опет се позивате на „солидарност са прогнаним“ – ваљда, од Русије, јер, од ког би другог? У том смислу, џаба ми добацујете „либерализам“ и паметније је да престанете с тиме. Јер, ко је либерал – онај који тврди да Православна Црква мора чврсто стајати у предању Светих Отаца, борити се са јересима – или онај који се залаже за широки екуменизам? Ако Вам је воља, можемо да ступимо и у богословску дискусију, где ћу, иако нисам теолог, бранити свој став делима Св. Јована Кронштадског, Св. Амвросија Оптинског, Св. Јустина Поповића и других православних Светитеља и богослова, њиховим јасним антипапским определењем. А чиме ћете се бранити Ви, као теолог? „Разнобојним пасошима“, мултикултурализмом, глобализмом, религиозном толерантношћу, „молитвама о свима“ и са свима и, на крају крајева, – екуменизмом? Па ко је онда од нас двојице заштитник Српске Цркве, а ко – црквени либерал?
Спреман сам, дакле, и за даљу дискусију. Али, да знате: у читавој тој евентуалној дискусији, Ви, као Патријархов гласник, можете лако да ме победите само једним аргументом. Волео бих да га каже сам Патријарх, јер ту би изјаву, судећи по прештампавању мог писма у медијима и реакцији на њега, не само ја, него и МНОГИ у Србији желели да чују. Требало би рећи нешто попут: „Џаба се ти буниш, несрећниче; то, што те плаши, не постоји. Док сам ја Патријарх никаквог унијаћења Срба, никаквог екуменизма, нит’ конкордата, нит’ доласка папе – неће бити!“ Е, онда бих се смирио, клекнуо и целивао скуте Патријархове ризе.
Што се тиче руских „духовних институција“ на које се позивате, критичан сам и према њима, тачније према оним хијерарсима, који раде на зближавању Православне Цркве са католичком јереси.
Свако добро!
Иван Фјодорович Пријма
