Феномен Cancel културе

Можда најочигледнији пример лицемерног остракизма је однос друштвених мрежа према Трампу и Бајдену. Док је Трампу укинут налог, против садашњег америчког председника који има озбиљне афере иза себе, (које чак укључују и оптужбе за педофилију), не сме се написати ништа што доводи њега или његов кредибилитет као председника Сједињених америчких држава.

Пише: Наташа Станојловић

Да бисмо дефинисали феномен cancel културе морали бисмо га најпре превести на српски језик.

Већина преводилаца cancel културу преводи као „културу отказивања“ са чиме се не слажем, јер дефиницијa речи „cancellation“ u Оксфордском речнику каже да је „одлука да се прекине нешто што је већ унапред било договорено…“ ; „прекид споразума, посебно оног који је био законски уређен“. У даљем тексту ће се видети да је у cancel култури ретко шта унапред договорено, а још мање споразумно; да у том феномену уопште, ретко шта је на добровољној бази, напротив. Превешћу је ипак као културу укидања, имплицирајући на брисање и нестајање – што она у својој сржи и јесте и тиме се бави.

Шта је култура укидања?

Према енглеској верзији Википедије, Cancel култура је савремени облик остракизма у којем некога избацују из друштвених или професионалних кругова – било да је то online, на друштвеним мрежама или уживо. За оне који су подвргнути овом остракизму каже се да су укинути – отказани.

Друга дефиниција каже: пракса или тенденција масовног отказивања, као начин изражавања неодобравања и вршења друштвеног притиска. По Деметрији Слит, ова пракса укидања или масовног срамоћења често се јавља на друштвеним мрежама.

У чланку Њујорк поста из 10.марта 2021. ауторка Брук Като (Brooke Kato), назива је „токсичним онлајн трендом“, док ББЦ то назива просто „бојкотом у савременом добу“.

По дефиницији Урбаног речника из 2019. (www.urbandictionary.com) објашњење гласи да је „cancel култура модерни интернет феномен, где је особа лишена јавног утицаја или славе упитним методама. Узрокована је критичном масом људи који БРЗО СУДЕ А СПОРО ОДГОВАРАЈУ. Често је узрокована оптужбама, без обзира да ли су те оптужбе веродостојне или не. Директан је резултат незнања људи узрокован комуникацијом преко савремених технологија које надмашују раст доступног знања људима“.

Било како било, „култура укидања“ је свакако постао један од најконтроверзнијих савремених феномена популарне културе који осликава фрагилну људску природу проблематичног понашања у потрази за правдом, што је уједно и једно од објашњења зашто се за тако кратко време одомаћила у јавном простору.

Итендер Сон каже: „Релативна потешкоћа да се учини нешто добро и продужени период чекања да се за то добије заслуга је разлог зашто је култура укидања „процветала“. Нуди брже социјалне награде.

Једног дана си ту. Следећег те нема, условно речено.

Оно што крајња левица покушава у својој релативизацији цензуре која уствари, представља феномен укидања је тај, да су људи одувек имали социјалне и друштвене последице при неприкладном понашању у друштву.

Та теорија, иако није неистинита, је крајње натегнута. Свака друштвена заједница има своје писане и неписане законе друштвено прихватљивог понашања. Оне се разликују и требало би међусобно да се уважавају без обзира на културолошке, историјске и друге разлике.

Ако се тежи да се цело човечанство сведе под једну друштвену прихватљиву форму понашања, где је онда ту толеранција и „поштовање разлика“ којима се диче прогресивне и цивилизоване државе којима управља левица? Та укалупљеност крши законе хуманизма на којима лежи модерна цивилизација.

О последицама које овај феномен оставља на појединце или породице које су се „дрзнуле“ да јавно изнесу различито мишљење од званично прихватљивог, може се нашироко писати. Сигурна сам да бар свако од нас већ познаје неког ко је у „белом свету“ већ истрпео озбиљне професионалне, па и личне последице због свог писања на мрежи. Мом пријатељу нпр. у Америци, који се усудио да напише да покрет „Me too“ можда није искрен у својој намери и да можда треба сачекати доказе за сва та силовања стара више деценија, поред јавног линча на друштвеним мрежама, запрећено је отказом са посла уколико се јавно не извини за свој став.

Можда најочигледнији пример лицемерног остракизма је однос друштвених мрежа према Трампу и Бајдену. Док је Трампу укинут налог, против садашњег америчког председника који има озбиљне афере иза себе, (које чак укључују и оптужбе за педофилију), не сме се написати ништа што доводи њега или његов кредибилитет као председника Сједињених америчких држава. У супротном, искусићете и сами културу укидања, тј. нестајања из јавног интернет простора. И ко је тај или ко су ти, који одређује/у шта је исправно и морално а шта не? Ко одређује правила и норме?

Или је једноставније да културу укидања назовемо правим именом – цензура 21. века.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још