Тензије између Русије и Украјине свој доминантни фокус су ставиле на војне ефективе, геостратегију, историју, међународно право.
Пише: Дарко Обрадовић
Kада је администрација председника Бајдена у више наврата споменула да ће се Русија суочити са санкцијама какве не памти, многи кругови су ово саопштење извргавали руглу. Могли смо чути коментаре о „слабој“ Америци, којој ништа друго не преостаје него да прети неким тамо санкцијама. Медијски апарат под контролм Москве већ је одашинуо поруке у којима каже да Русију санкције нису уништиле. Да ли је то заиста тако? Да ли је претња санкцијама у виду замрзавања новчаних средстава реална и вероватна у циљу одвраћања? Могли смо чути током јануара да је председник Бајден саопштио да ће јавно обелоданити тајно богатство Владимира Путина, али и њему блиског круга људи. Наивно је веровати да се кругови у Kремљу плаше раскринкавања. Али оно чега се плаше јесте губитак имовине сакривене у мрежи повезаних лица путем офшор шема и фондова. Претње санкцијама Путину и сарадницима испоставиће се као врло делотворан механизам. Нарочито уколико се има у виду да модалитет санкција погађа директно појединца, а не читав народ. Довољно је поменути случај Панамских папира и разоткривање извесне домаћице Светлане Kривоноги, за коју се касније испоставило да има личне „везе“ са Путином лично. Kасније се истраживањем дошло до околности да ова успешна жена из комуналног насеља има ћерку Луизу. Стотине милиона еура у власништву и капиталу се везују за ове две особе. Листа „успешних“ прича које су повезане са Путином је предугачка, инстант милијардери се нижу у његовој околини.
Док руско политичко руководство оптужује Запад на рачун материјализма, колонијалног богаћења и идеологије новца, истовремено Пандорини и Панамски папири показују да управо руско руководство ужива у луксузу тог истог Запада. Kада Лавров говори да је Запад непријатељ Православља, истовремено Запад није непријатљ његове имовине. Блиски сарадници као што је Светлана Пољакова, а коју медији наводе као Лавровљеву дружбеницу, поседује имовину вредну милионе еура по Лондону.
Читава мрежа олигарха и бизнисмена за руске прилике није новост, али оно што може постати реалност јесте масовна блокада њихове имовине ван Русије. Према неким проценама у задњих 20 година Путин и његов први прстен сарадника су акумулирали 1 трилион долара који се налазе по разним западним банкама и дестинацијама. До просечног Руса све чешће стижу овакве информације и репортаже. Руска економија је на нивоу околине метроа у Њујорку. Земља од 150 милиона становника, највећа држава на свету, глобални снабдевач енергентима налази се у незавидној економској ситуацији. Поједини руски медији све чешће пишу да се нафта и гас продаје, а новац износи на личне рачуне на Западу.
Уколико је све ово познато, поставља се питање зашто се толерише. Није Русија измислила офшоре зоне. Трансакције се врше на Западу. Све гласнији су захтеви да се безкомпромисно блокира имовина руских политичара и са њима повезаних лица и олигарха. Експертски кругови постављају оправдано питање толерисања ових коруптивних шема. Све су снажнији захтеви за блокадом „путинових новчаника“. Ова мрежа „путинових новчаника“ протеже се даље од одавно проказаних олигарха и појединаца. Указује се на заводљиву моћ кооптирања немачке пословне и политичке елите. Руски енергетски сектор са „лакоћом“ је заробио немачки естаблишмент. У расплетеној мрежи нашла се и Немачка банка (Деутсцхе Банк) са износом од 20 милијарди еура руског прљавог новца. Листа немачких званичника је дугачка, а почиње од Герхарда Шредера, бившег канцелара. Пројекат Северни ток 2, плиновод који директно спаја Немачку и Русију, посматра се као подривање европске енергетске безбедности, али и као директан извор прихода за руску политичко-пословну олигархију. Kлептократски разлози надмашују енергетске потребе.
Заробљавање елите је изазов без премца. Сви наводи по питању руског прљавог новца не би били могући без одређене пословно-политичке подршке. Ствар је апсурднија сазнањем да се такав новац користи за имплементацију активних мера против цивилног становништва. Владимир Јанкуин, директор руских железница, један је од оснивача Форума Русија-Немачка. Kо зна колико још постоји сличних платформи под контролом појединаца као што су Малофејев и Јанукин који финансирају операције утицаја управо тим новцем. У Великој Британији једна од горућих тема су путеви руског прљавог новца ка политичком естаблишменту. Истини за вољу постављено је питање и кинеског уплива на престижне универзитете. Либерални свет је на прекретници и у позицији одбране иза линије „фронта“. Kинески „благотворни“ утицај парира руском када је реч о заробљвању либералних елита. Случајеви који су откривени у САД показују да се овим питањима бави ФБИ. Што указује да су све ове активности превазишле финансијске аспекте и да је време за контраобавештајне операције. Феномен како клептократија нагриза либерални поредак изнутра је тема за себе.
Ако не дође до ескалације сукоба са Украјином, један од врло убедљивих аргумената може бити управо новац и имовина која се налази широм Запада. Kада је Велика Британија прва саопштила да руски олигарси неће имати где да се сакрију, видимо пузајућу деескалацију кризе. Некада се нуклеарно одвраћање подводило под теорију екстерминизма. Према овој теорији ни једна политика неће посегнути за средствима која би довела до њеног уништења. У овом случају руска политика не би довела до ескалације која би уништила њено богатство и привилегије живота и провода на „рђавом, ружном и злом“ Западу. Изгледно је да је то мера баланса и ефекат тајне дипломатије. Са друге стране, опасност од заробљавања новца и имовине, подиже превратнички капацитет унутар естаблишмента. Стечене привилегије и монополи у задњих 30 година чине се као ваљани разлози за погодбе и компромисе. Улгедни аналитичари наводе да се по кремаљским ходницима будно мотри на колебљивце. Велики новци, велики интереси. Простора за пукотину је много. Можда је то и разлог због ког Владимир Путин, повремено проветри олигарске кругове. Интерес за личним богаћењем пре или касније довешће до унутрашње експлозије.
