Еколошки протести – а шта после њих?

За еколошке покрете, људи, а не корпорације, су главни проблем
загађења планете, и за то ће морати да плаћају додатну цену
„карбонског отиска”.

Пише: Наташа Станојловић

Последњих година имамо прилику да видимо експанзију Зелених странака у Европи и остатку света. Када је екологија престала да буде научна дисциплина и прерасла у својеврстан бунт, наводно против система? На то питање није лако одговорити.

Оно на шта је могуће указати је да је екологија постала својеврстан бренд. Заштитно лице свих модерних, „еколошки освешћених људи“ (шта год то значило) и људи који сматрају да прихватањем идеологије било ког западног тренда, постају нешто као мала височанства. И то је њихово легитимно право. Тако кажу.

Моја покојна баба на пример, није била „еколошки освешћена“. Радила је и живела на селу 30 км удаљеном од Ниша, под подножјем планинског врха Трема, заједно са својим покојним супругом, мојим дедом. Иако еколошки неосвешћени, са средњошколским образовањем, нису уопште загађивали околину и своје станиште. Да не кажем природу јер, њихово станиште јесте била природа.

Не зато што су милитантне групе људи ишли по селу да им деле летке, организују „едукацију“ (колико страних речи, као да су дошле из англосаксонске културе хех) него зато што просто НИЈЕ БИЛО ОТПАДА. Све се искоришћавало. Оно што се није искоришћавало, завршавало је као биоразградиви отпад, безопасан по околину. Ложила је шпорет на дрва, из своје шуме. И сви су у селима тако радили. И сви су у градовима тако радили.

А онда се појавила пластика. И одједном, дођосмо до апсурда на који изгледа еколошки покрети ћуте, да обичан грађанин треба да буде „одговоран“ ношењем цегера или куповином у тзв. биоразградивим пластичним кесама – док на рафовима супермаркета посеже са производима који су већином упаковани у пластику и њене деривате. Па, ко је ту луд, а ко збуњен?

Грејање на соларне панеле је можда сјајна ствар, али, колико кошта пребацивање комплетног просечног домаћинства на овакав вид грејања? Колико кошта куповина и одржавање електричног аута? Да ли је то опет елитистичка централизација грађана Србије по оној Орвеловој: „све животиње су једнаке, само су свиње једнакије од других“?

Али и да узмемо у разматрање да је Србија рељефно и инфраструктурно на швајцарским Алпима где пасу љубичасте кравице уз умилне звуке класичне музике „старих Београђана“ а не ове турбофолк сељане која је изгледа, остатак Србије, мене занима чињеница зашто је на пример удружење омладине Јазаса, из приступних фондова ЕУ, на конкурсу Владе Србије, тражило и добило милион и шестоосамдесет (надам се динара), за пројекат „Зелено предузетништво“. Какве везе има омладина Јазаса, која се појави сваког првог децембра у Србији да нас обавести да је 1. децембар Међународни дан борбе против СИДЕ и да треба да користимо кондом а онда волшебно нестане, са „Зеленим предузетништвом“? То је само један пример од одобрених 70 милиона динара за овогодишње финансирање разних ЗЕЛЕНИХ пројеката, што је доступно на сајту Министарства заштите животне средине.

Да сте сваке године од тих силних милиона засадили по једно дрво или купили неки од модерних шпорета на „обновљиве“ изворе енергије људима који немају ни за дрва, да сте стварно забринути за суживот са људима у градовима и селима ове наше лепе Србије, овај чланак не би био ни написан, ви не бисте блокирали саобраћај традиционално сваког септембра у Србији, нити писали претеће постове са уздигнутим песницама и „отпорима“ и „бунтовима“ сваке године, позивајући на разне устанке.

Овако, испада да ви тачно знате шта хоћете и ко вас финансира, а ми остали ћемо се наравно, сакрити у ћошак и стидети што смо, одједном, главни непријатељи ваших неолибералних идеја „прогресивног“ Запада за увођење пенала и санкција нама, тим истим људима које позивате да вас подрже, док купујемо месо (ко има), упаковано у стиропор и пластику, док нам се мала Грета из свог привилегованог и добростојећег дома дере како краве производе пуно метана те да требамо прећи на вештачко месо и мотати бициклу од Бановог брда до Славије, „као сав нормалан свет“. Корпорације и технократску дистопију „карбонског отиска“ нећемо помињати, они су нам барем кроз историју ваших покрета и странака, показали колико их занима мали, обичан, човек. Нула. Колико и идеални „карбонски отисак“ обичног човека. Само што у том случају, човек је идеалан онда када је мртав.

(ОПИС) У Швајцарској се предлаже увођење „климатског пасоша“ на коме ће свака особа на почетку месеца имати одређен број СО2 бодова, а уз сваки производ биће истакнута и СО2 цена. На пример – кг банана кошта 2 евра и 2 СО2 бода која прилажете уз новац. Кад потрошите месечни кредит за СО2, морате купити нови. У супротном нећете моћи ништа друго купити јер све има свој „карбонски отисак“ – количину угљен диоксида која се испушта у атмосферу.

Из 2020, када је покрет Одбранимо реке Старе планине наводно уклонио цеви за минихидроелектрану, док су из Хрватске забринуте „колеге“ позивали на „устанак“ у Србији. Цеви нису уклоњене, регионална сарадња се наставила.
Грета Турнберг, тадашње заштитно лице Уједињених Нација против климатских промена, са протеста против климатских промена 2019. године у Америци. Те године, еколошки протести су одржавани сваког месеца у целом свету. 2020. Корона је стопирала већину.
За еколошке покрете, људи, а не корпорације, су главни проблем загађења планете, и за то ће морати да плаћају додатну цену „карбонског отиска“ – укупна количина угљен диоксида коју самим дисањем, исхраном, транспортом до посла и сл,, испуштамо.

Деца се уче да су други људи који не возе бициклу и греју се на дрва, непријатељи природе и екологије.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још