Ејџизам и страх од смрти у модерном друштву

Дискриминација на основу животног доба (ејџизам), усмерена против старих, суштински је непозната нашем традицијском друштву – захваљујући неколицини мотива из усмене књижевности распространило се веровање да је некада на овим просторима практикован лапот – ипак, докази који би потврдили тезу о постојању овог обичаја међу Србима до данас нису пронађени. О психолошком смислу и корену овог мита писао је детаљно Бојан Јовановић. Геронтоцид је, на светском нивоу, свакако важна антрополошка тема коју би, у неком другом тексту, требало укрстити са феноменом ејџизма у модерним друштвима.

Пише: Тајана Потерјахин

 

Савремена дискриминација старих, поред специфично политичких узрока, ружније је наличје култа младости, лепоте и здравља који је, уз култ материјалног богатства и личне среће, вероватно најважнији ослонац конзумеризма и индивидуализације унутар модерног друштва које више не представља заједницу него социјални оквир за остварење појединачних амбиција.

Савремени ејџизам је такође логична последица колективног потискивања чињенице да људи умиру и да смрт постоји. Након што су друштва одбацила митске, духовне и религиозне концепте живота и смрти окренувши се искључиво рационалним, биолошким аспектима, стварајући тако колективне  и личне неурозе, старост – као очевидан доказ пролазности и постојања смрти, временске ограничености људског живота и немогућности да они медицински буду превазиђени, постаје непријатељ број један.

Модерни стил живота и уопште, савремени човек, искључили су идеју животних циклуса који представљају усклађеност биолошког и социјалног аспекта трајања људског бића, зато је данас пожељно шездесетогодишњаке називати момцима и сматрати похвалним то што нека позната глумица у педесетој изгледа као да јој је двадесета и још горе, сматрати да је она на тај начин постигла нешто изузетно важно за себе и за друге. Тако, човек бива вишеструко осујећен – заглављен у једној животној фази, једној улози, ирационално се опире непорецивим знацима своје физиолошке пролазности. Није чак погрешно закључити да данашњи човек и његово друштво смрт и старост перципирају далеко инфантилније него неке раније, хронолошки много примитивније заједнице.

Отуда не изненађује превише згражавање над погребним обичајима једне етничке групе,  изазвано играним програмом који ни у ком смислу не представља аутентични антрополошки запис. Оваква реакција више говори о страху наше културе него морбидности или бизарности описаних обреда.

Претпоставка да преминули након смрти отпочиње загробни, посмртни, вечни живот, у који треба да уђе што спремнији, чланове његове породице и шире заједнице, који га воле, логично упућује на то да се за њега постарају. Од причешћа самртника, паљења свеће над преминулим, до самог религијског чина опела, помена, задушница – све је, често синкретистички укључујући  верске и народне ритуале и веровања, подређено намери да се покојник у другом животу нађе на светлом и лепом месту. Да му се одуже они који су му дужни, да опрости онима који су му згрешили и обрнуто. У том смислу, традицијска друштва своје покојне чланове дуго након њихове смрти, у суштини све док постоје они који их памте, задржава у свести као активне, постојеће, живе, али на другом месту, потребите, оне са којима су и даље у односу. Смрт, перципирана као прелазак из једног живота у други тако је, упркос фолклору који нама данас може да изгледа узнемирујуће, у оваквим заједницама мање морбидна и ужасавајућа од модерне представе о њој као коначном крају бића и свести. Типична сцена из америчког филма, коју смо сви видели много пута, када ближни напуштају спровод пре него што ће сандук уопште бити спуштен у земљу, може да послужи као илустрација овог запажања. Отмено, господски, готово бежећи од раке да га смрт не би дотакла, појединац остаје препуштен себи, да се сам избори са својом емотивном и психолошком траумом, обавезан прећутним законом рационалности да свог вољеног покојника више не сматра живим, блиским, на одређеном нивоу заувек присутним, иако је тај осећај, у љубави, најчешће немогуће угушити.

Жан Делимо је писао о обичају крштавања мртве деце у Западној Европи (претежно Француској), током епидемије куге на почетку модерне епохе. Родитељи би, често у прећутном договору са свештеником, одглумили да је преминули малишан на одру „на кратко“ оживео, те би, будући да је крштавање умрлих наравно забрањено, искористили тај моменат да крсте дете, како не би, према хришћанском учењу, будући некрштено, завршило у паклу. Након ритуала, малишан би се, тобож, поново упокојио, овог пута уз могућност да буде сахрањен на хришћанском гробљу и опеван. Било је чак и случајева откопавања већ сахрањене деце ради крштења. Морбидно? Ужасно? Назадно? Језиво?

Када сам први пут прочитала поглавље о овом обичају, расплакала сам се. За мене, то је био запис о великој љубави и великој вери, о старању за другога, наравно, уз присуство наивне претпоставке да се Бог или било која надљудска сила могу изиграти оваквим марифетлуком.

Недавно је Драгослав Бокан гостовао у једној ТВ емисији са својим синовима, и том приликом је истински дирљиво говорио о једном од њих, оном који није поживео довољно дуго да порасте и упозна браћу али их ипак – зна, јер они одлазе на његов гробић са оцем, расту са свешћу да у Царству Небеском он постоји и чека да сретне своје ближње и загрли их. Разумевајући смрт као привремено стање, ови дечаци не расту са страхом од гробаља, сахрана и старења оних које воле. Ипак, наишла сам након емитовања на бројне реакције ишчуђавања, како је то ужасно и морбидно, уместо у играоницу водити дете на гробље. Овакав став погрешан је из два разлога: прво зато што гробље није замена за играоницу и друго – није ли задатак родитеља да детету пружи адекватан одговор на сва питања која ће му поставити током одрастања? Која је корист од прећуткивања? Ја сам током читавог осмогодишњег школовања пролазила до школе путем поред гробља. Ту сам повремено наилазила на сахране, уз кукање и нарицање, отворене сандуке који су се могли видети са пута. Нећемо ваљда почети да кријемо једни од других да умиремо, колективно регресирати на ниво порицања?

Чини се да хоћемо. Чему другом служе естетски захвати, филтери за виртуелно подмлађивање? Данас се сматра увредом назвати жену у каснијој животној доби старијом госпођом, јер се она, ето, осећа младом, а уз помоћ горе наведеног тако и изгледа. Тако се суштински ејџизам често наопако разуме. Констатовати чињеницу да је неко стар није ејџизам зато што ни старост, сама по себи, не би смела, у јавном говору, да се конотира као нешто лоше. Дискиминација на основу чињенице да је неко стар је нешто сасвим друго.

Зашто констатација фрустрира? Зато што заробљен у животном циклусу двадесетогодишњака појединац не жели да буде реално искључен из живота који према формираном стереотипу припада двадесетогодишњаку. Омасовила се појава да жене које су добиле унучад инстистирају да не буду називане бакама и бабама (чак ни од стране унучади) јер ће тако, тобож, њихова женскост  а заједно са њом и целокупна личност, бити девалвирана.

Моја бака је, када би јој неко у шали добацио да је остарила, умела да каже – „Е, у моје време ја сам била, да ми нико није био до дупета. Сад што сам остарала, па и ви ћете.”

У овој простој реченици коју смо, верујем, сви чули у неком издању од својих старих, налази се кључна идеја о човеку, животу и смрти наше традиције. Све има своје време. У потпуности сагласна са природом, ова перспектива култивисана је вековима. Веровање да старост доноси мудрост проистеклу из искуства учинила је старе хијерархијски надређеним у појединачним и посебно задружним домаћинствима – опадање сексуалне атрактивности бивало је компензовано побољшањем положаја унутар заједнице.

Данас је очување сексуалне атрактивности оно за шта се жене, али и мушкарци, најистрајније боре. Можда је човек увек био опседнут сексом али никада људско друштво није тежило да појединца  подреди сексу, да га сексом дефинише и услови, као што је то данас случај.

То је  такође ејџизам. Претпоставка да је „баба“, будући сексуално непожељна, мање вредна, те је зато морамо третирати као девојку, неумесне шале на рачун слабљења мушке потенције у старости, све је то дискриминација управо зато што претпоставља да су само млади и сексуално пожељни достојни припадници друштва. Исказ који често можемо чути, да физичка старост не онемогућава појединца да се осећа младим, те се многи старији људи труде да докажу како су „млади духом“ такође је врста притиска и дискриминаторског односа према старима. Сексуалност у сваком случају није ексклузивно везана за младост.

Човек до смрти остаје сексуално биће. Чула сам давно  једну анегдоту из свог села, једна старица се пожалила (или похвалила)  комшиницама како јој је већ „досадио“ муж, (обоје су били  у дубокој старости), јер је „мало-мало“ ноћу „обали“ и будући немоћан да оствари коитус, (благо) удара стиснутом песницом у чело, у истом ритму у ком би заправо, да може, водио љубав са њом.

 

Ми данас често погрешно претпостављамо да смо открили о људској природи нешто ново, напротив– имамо специфичне идеолошке агрументе и перспективе за анализу али се чини да све више тежимо прећуткивању и потискивању, самообманама и насиљу над природом. Трансхуманизам, као обећање људима да ће једном, овде, моћи вечно да живе, покушава да се представи као научно поткрепљена верзија религије али ипак остаје само њен сурогат. Исто важи и за виртуелне обмане и манипулације идентитетом.

Фраза – смрт је део живота – употребљена у смислу рационализације којој је циљ да избегне истинско суочавање, нема никаквог смисла. Смрт је, ако се тако посматра, крај живота и мимо постмодерног обожавања литерарних парадокса, нема другог значења. Али ако претпоставимо да је људска личност још увек необјашњена и ако прихватимо чињеницу да биологија и медицина много тога нису нити ће икада моћи да објасне, ако скупимо храбрости да се наднесемо над гробну раку, да истражимо у огледалу своје боре, напослетку, ако смо икада волели некога ко је умро, доживећемо је на једном потпуно другом нивоу. Смрт тада јесте део живота. Ако не верујемо у вечни живот личности или душе, онда ћемо прихватити барем могућност да кроз старање, љубав и памћење појединац настави да живи у заједници коју је физички напустио. Треба да освестимо инхибиције којима нас модерно друштво онемогућава да истражујемо тајну над свим тајнама – живот. И смрт.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Прочитајте још