Пише: Наташа Станојловић
Давно, давно, када сам имала можда 12 година, вероватно понукана неком лекцијом из историје, упитала сам деду једно мени тада, много важно питање.
Деда има велико имање и земљу подно Трема, њиве, ливаде и остало богатство које се умножавало са колена на колено. Kолико знам никада нису продали земљу. Деда је био цењен домаћин, строг али правичан. Мудра глава, споља помало груб и прек, изнутра памук.
У самом дворишту где се налазе куће, амбари и све остало што је потребно планинском домаћинству, налази се извор пијаће воде који припада Станојевићима – маминој фамилији. То је најмекша вода коју сам у животу пила, толико да сам њоме тешко утољавала жеђ, навикнута на воду са укусом чесме. То није планинска, оштра вода, то је вода благе температуре, из земље, савршеног односа минералних материја и невероватне чистоће. Да ли због те воде или ваздуха, нико у фамилији Станојевића до дана данашњег не зна како изгледа песак или камен у бубрегу или било која тегоба или болест уринарног тракта. Станојловићи, рађани на бетону генерацијама, и те како знају.
Деда је био 1929. годиште. Умро је пре пар година мирно, у сну, као и његов отац, и његов деда, обавестивши притом ближње да ће тог дана умрети и дајући им последње заповеди и жеље пре вечног починка.
–Деда, ти си преживео и Kраљевину и комунисте и ове сад. Која ти је власт била најбоља?
Деда ме погледа озбиљно и још озбиљније ми рече: НИЈЕДНА.
–Kако ниједна?
Лепо, ниједна. Свака је покушала милом или силом да ми отме ово двориште. Због воде.
И онда ми је испричао цео историјат покушаја подмићивањем, уценама, силом и свим осталим да се његов отац и касније он, приволе да продају земљу са извором те воде.
–Запамти сине мој, упамти добро деду шта ти каже, ниједна власт не ваља. Свака ће хтети да ти узме нешто. Власт влада силом и треба сваку власт презирати. Не постоји добра власт за народ сине, немој да те то нико лаже. И никада не продај воду. Ако те силом терају, узми пушку и пуцај. Вода на твојој земљи је твоја, а власт никада немој да буде твоја.
Ових дана нешто гледам овај нагло освешћени еколошки народ, сећам се лепљења етикета теорија завере при помену приватизација извора пијаће воде од компанија попут Нестлеа, Пепсија, Kока Kоле, предвиђања како ће се у будућности водити ратови око извора вода, (без воде нема ни хране), трљања руке тог истог народа око продаје земљишта за тржне центре, ђубришта по рекама и језерима, навијање за и против власти, гласање, изборе и, присећам се дединих речи и размишљам, нешто за себе.
