Да ли Тадић може бити политички феникс?

Господин Борис може бити феникс јер је као кадар био прихватљив за
више од два милиона бирача што је за сваког лидера ДС-а недостижно.
Ипак, његов имиџ „пристојног и урбаног момка” није довољан да га
задржи на сцени дуже од три дана.

Пише: Љиљана Радун

Јавна сцена увек изискује енормне количине енергије. Политичка сцена посебно. Колико често смо заиста видели „феникса“ на јавној сцени? У којој мери је тај неко, ко се дигао из пепела и поново оживео, заиста опстао на сцени? Није битно о којој бранши говоримо (политичкој, научној, уметничкој, естрадној, …). Ситуације су изузетно ретке. Код појединих музичара или глумаца се, с времена на време, неко поново појави али ретко ко ко се појави дуже опстане. Или поново заузме позицију коју је некада имао. Обично се формира група старих фанова која из носталгије према својој младости подржава тај подухват „васкрсења“. Тренд, који обично не траје дуже од годину дана, и који не доноси аутентичну промену.
Борис Тадић је уживао изузетну популарност у време свог мандата. У том тренутку био је оно што је урбаној средини и широј јавности било популарно. Реторички и интеркултурално солидан и у односу на провинцијалца Николића супериоран. Он је добио за ДС референдумску подршку која је била немогућа за Ђинђића око кога је створен култ. Тадић је био културно и културолошко освежење за хаотичну и агресивну политичку сцену на Балкану. Неко ко заиста промовише дебате, расправе, дијалоге и при томе не изгледа нападно и радикално. У његовим говорима се вера у европски и демократски систем вредности (ма шта то значило) јасно видела. Толико општеприсутна да нема потребе преиспитивати веродостојност исте. Оно што је недостајало у његовом мандату, а верујем да и даље недостаје, јесте лидерска способност имплементирања поменутих система вредности у постојећу структуру.
Заправо, господин Тадић управо то и сам потврђује: „Сада ће бити много теже него 2000. јер је криминализација узела маха. Сада ће бити много теже!“ Оно што је ипак освежење јесте његово необећавање. Борис не жели да обећава ствари које не може да испуни. Истиче важност и наглашава скоро па немогућност промене како би умањио сопствену одговорност. Јасно наглашава да у овом тренутку не зна да ли би се упуштао у политичке акције јер „нема поверење“. Свакако је више него феноменално што је толико рационалан у процени немогућности свог утицаја. Нико нам није обећавао мање од њега. Но да ли људи то желе да подрже? Не, не желе.
Лидерска улога која се тражи на нашој сцени није професор етике већ најуспешнији студент исте. Поред физичких и психолошких квалитета које господин Борис Тадић поседује за васкрсење на политичкој сцени њему је неопходно прихватање више одоговорности, преузимање реформе као лично задужење, ауторитативнији приступ, такорећи лично заветовање на успех. Јавност је већ видела да он има шарм и популарност, али и тада као и сада недостајале су снага и одлучност.
Чини се да је то њему више него јасно. Чак, на моменте, чини се да делује да Србију сматра безнадежним случајем где је таква промена немогућа. Наглашавајући колико је тешко да се у овом времену догоди темељна промена система узима стратегију лидера који не обећава ништа и пасивном агресијом настоји да ствара бирачко тело које може да га изабере. Таквом стратегијом након сваког неуспеха има оправдање: „Рекао сам да ће бити тешко“. Поред припреме на неуспехе, својим имиџом незаинтересованог политичара за „столицу“ узима улогу „онога што сте ви тражили“.
Господин Борис може бити феникс јер је као кадар био прихватљив за више од два милиона бирача што је за сваког лидера ДС-а недостижно. Ипак, његов имиџ „пристојног и урбаног момка” није довољан да га задржи на сцени дуже од три дана. Питање страначке инфраструктуре и финансија може некако да се реши, па чак и недостатак медија, али одлучност и воља која људе покреће и уједињује тешко. Борис Тадић је интелигентнији и популарнији од других грађанских политичара попут Ђиласа или Јеремића, но код њих нема мудрости да га подрже као некада Ђинђић Коштуницу и тако направе победничку причу. Но, лузери остају лузери.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Прочитајте још