Да ли може бити рата у Босни или о три “бурета барута” у Европи?

 

Европа је у страху од сукоба који би могли избити на њеном ободу. Први човек британске војске говори о могућем сукобу са Русијом а у вези са мигрантском кризом на граници Пољске и Белорусије. Он говори о хибридном рату који се води на релацији Запад – Русија.

Пише: Редакција Балкан Фокус

Француски лист „Уест Франс“ направио је листу европских региона у којима би могао избити велики рат – „буре барута“ је граница Белорусије и Пољске, источна Украјина и Босна.
Према наводима француског листа у Европској унији се последњих недеља све више страхује да ће на прагу континента избити оружани сукоб – ситуација у региону се захуктава због хиљада миграната из Јужног Курдистана који су скупљају на граници Пољске и Белорусије.
Варшава не пушта избеглице са Блиског истока на своју територију а тиме и на територију Европске уније. Осим тога Пољска је на својим источним границама распоредила око 15.000 војника који пружају подршку граничарима и полицији.
Минск и Варшава се међусобно оптужују за мигрантску кризу, а по писању француског часописа „радикализација учесника у конфронтацији може довести до случајног инцидента са пољским, литванским, летонским или белоруским војницима“. Наиме Пољска је од покушаја уласка миграната на своју територију направила „повод за рат” и подигла узбуну у читавом НАТО пакту. Подршку имају у круговима у Лондону а мање у Вашингтону.
Због сукоба између Варшаве и Брисела око политичких питања неки су склони да верују да није случајно Лукашенко послао мигранте на границу са Пољском, то јест да није само у питању освета за подршку опозиционим демонстрацијама у Белорусији која је долазила из Пољске и Литваније. Није искључено ни да је Минск добио миг из Брисела да преко мигрантске кризе изврши додатни притисак на „непослушну” Варшаву.
Но ствар се отела контроли и Пољска и НАТО су од мигрантске кризе направили искључиво безбедносни проблем који може да ескалира у сукоб. Пре неколико година су милиони миграната надирали на границе ЕУ па то ником није био проблем националне безбедности. Дакле постоје мигранти који су добродошли и они који то нису. Параноју запада да иза тога стоји Москва је појачала чињеница да је Русија одбила да изврши притисак на Лукашенка да „повуче мигранте” са границе. Но озбиљније анализе говоре да је пре реч о Лукашенковој освети Варшави због субверзивне делатности него што је у питању стратегија Москве да се слаби и подрива ЕУ преко нове мигрантске кризе. Но у страху од буђења руског медведа су велике очи на западу.
Новинар је убеђен да је још једна тачка интензивне напетости на карти Европе – граница између Русије и Украјине. Према његовим речима, у случају рата у Донбасу то јест напада војске Кијева на источне области Москва се може војно ангажовати у подршку опстанку Доњецке и Луганске народне републике (ДНР и ЛНР).
У сценарију који је „катастрофалан“ по Кијев, руска војска ће, сматра Казенав, формирати тампон зону не само за заштиту Доњецка и Луганска, него и за безбедност Крима.
Постоји забринутост и због могућег грађанског рата у Босни и Херцеговини. Према речима аутора чланка, 1995. године крвопролиће је окончано Дејтонским споразумом који је поделио државу на Федерацију БиХ и Републику Српску, међутим, ту крхку структуру могу нарушити националистичка расположења у различитим деловима земље, закључује лаконски новинар. При том мало ко говори да је главни проблем у БиХ обећање Америке Алији Изетбеговићу да ће се Босна ујединити и да ће бити њихова. Да ли је то обећање и даље актуелно – највероватније није али није ни демантовано јер се непрекидно покреће питање унитаризације БиХ.


Бошњаци верују да како имају већину у БиХ да се залажу за принцип један човек један глас и да надгласавају Србе као што су надгласали Хрвати и муслиманским гласовима изабрали Комшића као представника Хрвата. Са српске стране није било претњи ратом али оне долазе од стране неких радикалних Бошњака и сарајевских медија. Оно што забрињава је чињеница да ти ратни хушкачи имају подршку у неким западним центрима моћи. То ствар чини озбиљнијом но што би била без те подршке.
Српски проблем је што је Српска остала и без војске и без оружја и што не би могла дуже да се носи са иоле озбиљнијом војском а то јесте војска БиХ. При том не треба сумњати да би хрватска војска искористила моменат да код Брчког војно пресече Републику Српску и спречи помоћ која би могла доћи из Србије. Ситуација је заправо гора но 1992. године у војничком смислу док је у спољнополитичком смислу боља јер Срби нису негативци или нису у тој мери какви су били деведесетих. То значи да би српско нејединство у Српској или раскол између Србије и Српске могао бити икоришћен да се угуши Република Српска која је јединни стратешки добитак Срба у двадесетом веку. Све то подразумева велику озбиљност код српских политичара са обе стране Дрине а то значи избегавање и провокација са једне стране и дефетизма са друге стране као крајности који могу довести до новог српског пораза.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

Прочитајте још