Да ли је рат за Косово неизбежан?

Од 5. Октобра Срби могу говорити само „мир нема алтернативу“, а
Албанци могу да нападају Србе, да говоре како су Срби злочинци, како
су починили геноциде и томе слично. Они могу и да прете ратом а ми
овде не смемо ни да кажемо како је могућ рат и да се за исти морамо
спремати.

 

Бранко Радун

Када сам написао на твитеру да је рат „решење за Косово“ многи су ме напали као ратног хушкача. У томе су предњачили политичари попут Ђиласа а и медији који су блиски грађанској или либералној Србији. Наравно никог није занимало зашто сам рекао да је „рат решење“ сви су хтели да поентирају на томе да је неко споменуо забрањену реч – рат и у контексту Косова. Иако сам написао да неће Србија изазвати рат око Косова већ да ће нам рат пре или касније бити наметнут, то је мало кога занимало.
Зашто је против мене покренута медијска хистерија у вези са темом рата. Зато јер је рат као опција забрањена реч у српској политици после 5. октобра. Од тада Срби могу говорити само „мир нема алтернативу“, а Албанци могу да нападају Србе, да говоре како су Срби злочинци, како су починили геноциде и томе слично. Они могу и да прете ратом а ми овде не смемо ни да кажемо како је могућ рат и да се за исти морамо спремати. Опасност од рата се надвија над овај наш простор а ми не смемо ни да писнемо о томе, а нити да се озбиљније припремимо за одбрану у случају рата. Србија није изазивала ратове – они су јој наметани. Тако ће бити и у будућности.

Колико је битно да се изађе из наметнутог
идеолошког матрикса показује и искуство
распада или разбијања Југославије

Шта је поента оркестрираног напада на мене поводом теме „рат за Косово је реална опција“. Да се од прозападних кругова и медија заплаше сви који размишљају о могућности рата и о томе како да га спречимо или ако је то немогуће да га дочекамо што је могуће спремнији. Не само да смо после Петог октобра уништили војску, претопили тенкове, пензионисали све официре са ратним искуством већ смо били натерани да забијемо главу у песак и да понављамо „мир нема алтернативу“. Мир увек има алтернативу.
Колико је битно да се изађе из наметнутог идеолошког матрикса показује и искуство распада или разбијања Југославије. Тада су многи Срби веровали у идеолошке мантре умирућег југословенства о томе да „су ратови ствар прошлости“и због тога падали у опасну самообману. Неки су због тога платили главом или били мучени у Хрватској или БиХ јер нису схватили да ће рата ипак бити и да ће им закуцати на врата. Нису ни веровали на упозорења о опасности која им прети јер су били хипнотисани идеолошким флоскулама о „братству и јединству“ или о „вечном миру“. 



Да не би прошли као ти наивни или хипнотисани Срби са почетка деведесетих морамо изаћи из наметнутог иделошког матрикса постпетооктобарске Србије у којој су главне мантре „да за Србију рат није опција“. Такав наметнути или самонамтнути дебилни пацифизам ја заправо подстицај за рат јер ако друга страна поверује да се нећете бранити онда њени апетити нагло порасту. Видљива слабост или кукавичлук елите једног народа привлачи агресоре јер им шаље поруку да могу добити рат без жртава и без ризика. 
Зато се морамо суочити са реалношћу а она је да је рат у будућности врло могућ. То постаје опипљива реалност кад чујете ратне трубе у Загребу, Сарајеву и Приштини а са друге стране не видимо да се неко у свету због тога трза или реагује. Када Курти говори о три геноцида који су Срби починили над Албанцима он спрема своју и светску јавност на могућност да се Албанци наплате за те геноциде – а то значи прогон Срба са Косова. Но то исто тако значи да се Албанци неће задржати на „ганицама Косова“. Пројекат Велике Албаније којем је Курти изузетно предан (а при том он то ни не крије) подразумева освајање делова централне Србије, Црне Горе, Северне Македоније и Грчке. 
Забринутост за положај Срба на Косову погоршава и чињеница да је он такав и доведен на власт у Приштини од стране моћних центара на Западу. То нам говори да светским моћницима треба Балкан као „буре варута“ који могу потпалити кад им је воља. А локални политичари попут Туђмана и Изетбеговића из деведесетих или данас Куртија су само појединци који ће по потреби упалити фитиљ на бурету барута зарад интереса странаца али и визије интереса своје нације. Уколико видимо да на власт вољом Запада долазе ратни хушкачи и провокатори сукоба није далеко од памети да нам опет пакују конфликте, инциденте па и отворене ратне сукобе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.