Избор патријарха Порфирија су поздравили и владајући и опозициони кругови са утиском да су добили „нашег патријарха“. Инсистирање да је Патријарх аутономан од власти се чини позитивним и за њега и за власт но у ванредним околности то може спутавати потенцијале СПЦ
Пише: Горан Николић
Нагло и усиљено мирење лево-либералних медија са избором митрополита Порфирија за патријарха српског, било је симптоматично с обзиром да су управо ти медији водили отворену кампању против њега, делегитимишући га пар месеци пред изборни сабор као Вучићевог кандидата за патријарха. Као по команди медији у Србији, па и већи део медија у региону, је почео позитивно да пише о новоизабраном патријарху. Да ли је то био знак општег консензуса око достојности патријарха или је у питању измењена тактика, време ће убрзо показати.
Изабрани патријарх је убрзо постао популаран на друштвеним мрежама због приступачности обичном „малом човеку“, шетњи Београдом, ручка са бескућницима, али и захтева да повуче усвајање закона о културној баштини, чиме је прекинута пракса летаргичног односа цркве према друштвено-политичким дешавањима.
Видимо жељу опозиције да патријарха придобију да око неких питања буде на њиховој страни ако то не може а онда макар да није на Вучићевој страни.
Спасовданска литија, која је била најмасовнија од како Београд прославља крсну славу, такође је показала велику снагу цркве у српском друштву и приврженост верника новом патријарху. Црква је масовном литијом показала да је најутицајнија институција српског друштва и да може да окупља и уједињује у времену подела.
Оно што су настојали да наметну на друштвеним мрежама људи блиских цркви је утисак да се Патријарх и СПЦ благо дистанцирају од власти напредњака. Велики труд је уложен да се патријарх, иако наравно није и нити може бити опозиционо настројен, прикаже као самосталан у односу на власт. Повод за овакав тренд је претходно медијско сатанизовање цркве и изједначавање цркве и власти, а последице овог тренда ћемо тек да видимо.
Видимо и нескривену жељу опозиције да патријарха придобију да око неких питања буде на њиховој страни али ако се то не може постићи онда макар да није на Вучићевој страни. За сада се чини да је патријарх Порфирије успео да задржи колико-толико неутралну позицију, да сарађује са државом али да црква не постане коалициони партнер СНС.
Црква заиста не треба да буде слушкиња власти а још мање њена опозиција.
Утицај цркве на друштво, ма колико јој се то одрицало у лево-либералним медијима, је ипак остао прилично велик. И то ће по свој прилици бити тако и убудуће.
Са црквом се мора озбиљно рачунати без обзира да ли сте јој наклоњени или не. Опозиција у Србији је овај утицај цркве схватила веома озбиљно. Има ту и елемената очајничке наде да би црква могла покренути антивладине литије, попут оних у Црној Гори, те да ће се на том таласу успети коначно уздрмати власт. Оваква залудна нада је погрешна из више разлога, а кључни је неразумевање саме цркве. Црква у Црној Гори јесте покренула литије на чијем таласу је дошла нова власт а Мило након три деценије не контролише владу али мотив за покретање тих литија није био иснпирисан опозиционим тежњама, па чак ни жељом да се Мило уклони с власти јер је црква с њим имала „конструктивне” односе. Покретач литија је био страх међу верницима да би новим законом српска црква могла изгубити светиње и идентитет. Такви предуслови у Србији не постоје. Ни једна власт, од демократских промена до данас, није хтела да отима црквену имовину. Односи државе и цркве у Србији су добри, а користи од таквих односа имају обе стране.
Јасно је да црква жели да очува аутономну позицију, ипак то не значи да је спремна за рачун добрих односа са влашћу да понесе негативан терет пре свега око Косова, који се свакодневно качи на плећа актуелне власти. Црква заиста не треба да буде слушкиња власти а још мање њена опозиција.
У суштини то је мирна коегзистенција при чему свако носи свој крст или има своју зону одговорности. Инсистирање да је Патријарх аутономан од власти се чини позитивним и за њега и за власт. Но то може у неким драматичним околностима бити и ограничење да се слободно изрази свој став и позиција.
Да ли Патријарх чувајући љубоморно своју аутономију (реалну или преувеличану) неће подржати позитивне потезе политичара без обзира били на власти или у опозицији. Таква аутоцензура није добра ни за Цркву јер је маргинализује ни за државу јер губи корективни фактор.
Оно што видимо као намеру је да се црква исполитизује то јест да се искористи за циљеве политике како оне владајуће тако и опозиционе. У моменту избора за новог патријарха могли смо видети да су обе стране имале утисак или су желеле да такву поруку пошаљу да су добиле «нашег патријарха». Јасно је и да очајна опозиција (али и мање очајни странци) гледа у новом патријарху могућег савезника у будућности против доминантног Вучића. Да ли ће Патријарх Порфирије успети да одржи дистанцу од власти али и од изолационизма као последице претеране бојазни да се увек буде на висини „аутономије” будућност ће показати. Јасно је да нови патријарх има способност дипломатског балансирања и вољу да буде фактор повезивања подељене политичке и идеолошке сцене.
