Бојкот бојкота или зашто је опозиција крила да излази на изборе

Треба објаснити бирачима како су Бошко Обрадовић и остали „издајници”, опозиције и сарадници власти потврдили своје учешће на изборима, док је остатак опозиције ту одлуку крио од својих бирача и тек накнадно саопштио. Јасно је било одавно да излазе на изборе али желе то да пласирају свом бирачком телу као нешто позитивно.

 


Пише: Ненад Минић

Прошли изборни циклус карактерисао је бојкот највећег дела опозиције, а како би они то рекли „праве опозиције”, због незадовољства изборним условима са више или мање оправдања за ту тврдњу. Од првих вишестраначких избора након комунистичког периода провлачи се питање регуларности и услова самог изборног циклуса, едукације бирача о њиховим правима и потребом за демократијом. Након деценија једностраначког система озбиљна едукација и озбиљна контрола је заиста била насушна потреба, а у периоду тешких деведесетих тај задатак је био тежи, али и потребнији.

Деведесте проказане распадом државе и грађанским ратовима биле су и године еволуције слободног изражавања, организовања и политичког деловања. Партија настала након слома комунизма – СПС покушава да се прилагоди насталој ситуацији али и да задржи полуге моћи које већ деценијама чврсто држи, док пробуђени народ жедан демократије незадрживо покушава да оствари своја права преко опозиционог деловања која деценијама није имао, а кривца видео са правом баш у тој партији на власти. Такви супротстављени ставови продубили су јаз позиције и опозиције који се све чешће пресликавао на изборна дешавања и резултате.

Изборне нерегуларности а пре свега борба за власт наводила је опозицију да изналази начине деловања, па не чуди што је бојкот био легитиман начин борбе или један од начина борбе. Након двехиљадитих избори и изборни услови су били махом регуларни а изборни резултат се готово није доводио у питање. Неретко партије власти су чекале да прве изборне резултате саопшти највећа опозциона странака (Српска радикална странка), која је врло ревносно, поштено али пре свега и тачно давала прве прелиминарне резултате.

Ствари се значајно мењају након победе СНС 2012. године, када је почео значајни пад популарности до јуче владајућих странака а сада већ опозције. Тај стрмоглави пад прати значајни раст владајуће странке која данас има највећу концентрацију моћи од увођења вишестраначја. На тај начин равнотежа поверења у изборни резултат се топила како се топила подршка опозицији.

Резултат тих дешавања је излазак опозиције из Скупштине а онда и проглашење бојкота избора. Међустраначке чарке које су биле честе довеле су до тога да неке странке ипак изађу на изборе 2020. али резултат бојкота није угрожен пре свега због непреласка цензуса многих изашлих странака. Може се рећи да је бојкот успео пре свега због непреласка сада већ сниженог цензуса од 3%.

Охрабрени таквим резултатом странке проевропске провенијенције траже посредника у европским парламентарцима како би договорили боље услове на следећим изборима. Са друге стране води се и паралелни дијалог превасходно националне опозиције са властима. Тај дијалог често је наилазио на разне осуде и сматран је то доказом сарадње са властима. Неретко је лидер Двери био мета оштрих критика, а његово деловање посматрано као издајнички чин опозиције, пре свега оне грађанске и проевропске.

Преговори са европским посредницима пропадају па једини релевантан споразум који је постигнут око изборних услова је онај који се водио директно са властима без посредника. Управо „издајници”, опозиције су обезбедили какав-такав споразум и услове за предстојеће изборе. Сада остатак опозиције  бојкотује одлуку о бојкоту и излази на изборе са условима који су последица преговара са властима оних које су прогласили „издајницима“.

Дилема је свакако велика, треба стрпљиво објаснити бирачима уморним од страначког препуцавања како су се сада изборни услови преко ноћи променили па је сам излазак могућ а бојкот бојкота једина алтернатива. Такође треба објаснити бирачима како су Бошко Обрадовић и остали „издајници”, опозиције и сарадници власти јер осим преговара потврдили су и своје учешће док се остатак опозиције спремао за изборни циклус а ту одлуку крили од својих бирача и тек накнадно саопштили. Јасно је било одавно да излазе на изборе али желе то да пласирају свом бирачком телу као нешто позитивно.

Уколико су заиста толико лоши услови зашто опозиција бира излазак на такве изборе осим да би дала легитимитет странкама власти, па се онда са правом намеће питање да ли су заправо опозиционари невољни сарадници СНС-у. Било како било свака њихова одлука показало се иде на руку властима а евентуални улазак у Скупштину значио би пре свега финасијски опстанак тих странака док статирају у представи тренутно доминантног СНС-а.

Ако можемо нешто са сигурношћу да закључимо то је да ће грађани свакако остати ускраћени за сазнање о програмима и идејама. Чини се да су програми написани због формалности а не због грађана којима тај програм треба и презентовани и за који треба тражити подршку. Но кога то уопште занима у епохи реалити политичке кампање.

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *