Битка за медијски суверенитет – Шолак vs Телеком

Онај који би контролисао већину тржишта кабловске дистрибуције је и у позицији да одређује и шта ће већина људи гледати. Ако уз то има и своје информативне канале он је у позицији да моделише мишљење једног друштва и да тако пресудно утиче на то ко ће отићи а ко доћи на власт.

Пише: Бранко Радун

Актуелну полемику на релацији медија које контролише United media са Телекомом (а читај и са државом) људи су схватили као обичну причу о конкуренцији две велике компаније. Но она је све само није то . То је сукоб великог страног телекомуникационог конгломерата са домаћом телекомуникационом компанијом у ком је циљ био потпуна доминација у сфери дистрибуције медијског садржаја кроз монопол у области кабловске мреже.

Са 21. веком је дошло време кабловске телевизије која је у многоме променила функционисање електронских медија. Онај који би контролисао већину тржишта кабловске дистрибуције је и у позицији да одређује и шта ће већина људи гледати. Ако уз то има и своје информативне канале он је у позицији да моделише мишљење једног друштва и да тако пресудно утиче на то ко ће отићи, а ко доћи на власт.

Први кабловски оператер на тржишту је био СББ, као фирма из Kрагујевца која је у првим годинама то радила илегално. Наравно уз прећутну сагласност државе па и Телекома Србије те уз коришћење њених ресурса. У време ДОС-а  СББ је дошао у руке правог победника Петог октобра – Шолак ју је продао компанији Џорџа Сороша. Kуповином овог кабловског оператера од стране компаније коју контролише Сорош одмах се показало да је он морао бити „легализован” и да је поред финансијског дела јака ако не и јача политичка и идеолошка агенда. Прецизније речено СББ би требало да доноси профит, али пре свега утицај на формирање јавног мњења кроз контролу садржаја који дистрибуира.

После уласка великог капитала „сорошевског порекла”, а то значи новца великих финансијских кућа које су репрезенти америчке дубоке државе СББ се нагло ширио и дошао без отпора до лидерске позиције. Политичком одлуком се кабловски ресурси препуштају странцима аналогно гашењу домаћих банака и препуштању банкарског тржишта страним банкама. Телеком тек 2007. стидљиво креће у посао кабловске дистрибуције програма.

Мењају се власници али СББ расте и увек је ту човек који је ту од почетка – Шолак. Упућенији говоре да је у позадини и данас остао Сорош, но то није лако доказати. У једном моменту је менаџер ове групације био бивши шеф ЦИА Петреус чиме постаје јасно да је то не само комерцијални већ и пројекат дубоке државе да се на овим просторима преко доминације у медијском простору утиче на политичке токове и промене.

Затим је битка прешла у нову фазу, поред кабловског хардвера мреже дистрибуције инвестирало се у „медијски софтвер” то јест медијски садржај. Тако ова групација купује Гранд продукцију, ТВ Синеманију, ТВ Ултра и Спорт клуб. Тиме долазе у посед популарних забавних, музичких, дечијих и спортских канала. Праве и своју телевизију N1 која је направљена као балкански CNN који заузима потпуно глобалистичку натовску и опозициону грађанску позицију. Није ни мало сметало што су информативни пројекти били губиташи – они нису ни направљени да буду профитабилни већ да пропагирају јасну проамеричку, пронато, проЕУ агенду у шта спаде и борба против „српског национализма” и „клерикализма”. Тако је кабловски оператер који доминира на каблу постао и власних канала и програма који обликују свест јавности кроз „објективно новинарство”, промоцију „модерности” и борбе против „српске затуцаности”. Сличну улогу је у претходној деценији имао Б92 који је исто тако био у власништву и под контролом странаца, а пре свега сорошевских фондова.

Затим је кренула нова фаза – битка за хегемонију над медијским небом. Kуповале су се телевизије, програм и кабловски оператери да би се дошло до тоталне доминације на тржишту. Поред инертног РТС који није правио своје кабловске канале и Телеком-а који није радио на садржајима у том периоду, није било ни активног отпора тој стратегији. Циљ је био да се преузме тржиште и да се смањи гледаност националних телевизија, а преко тога и да се смањи утицај домаћих телевизија на јавност, а пре свега смањење политичког утицаја. План је био да се дође до две трећине домова и да се њима понуде они садржаји који корпорација процени да су примерени. „Политички некоректни” канали би ишли на крају листе или их не би ни било у понуди. Познато је да људи гледају у већини првих 7-8 канала и понеки специјализовани мимо њих (спортски, филмски, дечији и сл.)

Онда се десио преокрет пре неколико година. Власници СББ нису успели да купе телевизије са националном фреквенцијом – Прву и Б92 од грчког власника и тако заокруже понуду на каблу са још две телевизије са националном фреквенцијом којом би затворили врата сваком другачијем мишљењу, сваког које није пронатовско или либерално („Kосово је независно”, „Сребреница је геноцид”, „Срби су кривци за ратове деведесетих” и сл.). Тако нису успели да дођу до контроле над више телевизија да би створили медијски кордон који не би могао да се пробије.

Телеком се пренуо из летаргије и кренуо у последњи моменат у експанзију што се поклапа са временом од када га води директор Влада Лучић. То подразумева борбу на терену за јачање мреже клијената, али и развој инфраструктуре (брзи интернет преко телефонских инсталација, оптички интернет). То је довело до преокрета и до јаче позиције Телекома на тржишту како у земљи тако и у региону.

Поред тога дошло је и до промене у понашању домаћих телевизија. Пинк је направио бројне канале, РТС је кренуо у правцу прављења канала, али и платформи за интернет дистрибуцију попут Планете. Сви заједно су кренули у прављење „контента” или медијских садржаја који би били гледани. Највидљивији део тога су бројне серије које се снимају у Србији, а које су гледане и у региону. Ту је и јачање других медијских садржаја који су врло гледани.

Можемо рећи да је све ово било могуће само уз подршку државе која се на овај начин одбранила од покушаја странаца да преузму потпуну контролу над медијском сфером. Много од овог што је урађено је деловало као ad hoc или у изнудици, али заједно је то све заправо оцртало националну стратегију одбране медијског суверенитета која се формулисала кроз праксу која се реализовала у протеклих неколико година.

Сад имамо реакцију на то – кампању медија који су под контролом United grupe и United media а којима није успело да преузму све под своје и које судобиле у Телекому реалног такмаца како на националном тако и на регионалном нивоу. По информацијама које су доступне медијски конгломерат који предводи Шолак се задужио преко 4 милијарде евра, а уложио је милијарду евра у развој телевизија, медија и медијског садржаја да би ојачао присуство на медијском небу Србије и „региона”. При свему томе телевизије попут N1 или NOVA S имају изузетно ниску гледаност иако су протежиране и од СББ, али и од глобалних контролора интернета попут Гугла. Њихова домаћа конкуренција је на удару цензуре на друштвеним мрежама и подвргнута је другим облицима тржишне дискриминације. Но и поред свега медији под контролом United media нису успели да дођу до шире јавности и да на њега пресудно утичу.

Следећи корак „домаћих” медија и државе која их подржава је наставак спровођења национална стратегије којом би се одговорило на изазове које намеће садашњост, а то су нови начини дистрибуције медијског садржаја и нови медијски саржаји којим би домаћи произвођачи и дистрибутери остали конкурентни и кад страна конкуренција има десет пута веће фондове за развој и у времену дискриминације на интернету и друштвеним мрежама.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *