У последње две деценије историја наше престонице је у фокусу интересовања многих историчара и истраживача. Рапидним развојем и унапређењем интернета а потом и друштвених мрежа, почеле су да „искачу“ старе фотографије свега оног што је накада красило и ружило Београд. За нешто смо знали а нисмо видели, и супротно. Стамбене зграде, куће, кафане, саобраћај, људи… некад. То „некад“, у данашњем времену изазива разне емоције код читалачке публике. У већини позитивне.За многе детаље из историје нашег града нисмо ни знали. Аутор фељтона о Београду између два рата и током окупације, покушаће да отргне од заборава поједине слике из свакодневног живота Београђана некад. Кренуће из свог краја, са Звездаре, некадашње периферије.
Београдска општина Звездара има веома богату и дугу историју, од турске окупације до модерног доба. Назив је добила по Астрономској опсерваторији са звездарницом и то име је остало до данас – Звездара.
Приредио: Душан Опачић
До данас, имамо велики број објављених текстова на тему београдске општине Звездара, али на велику жалост јако мало аутора се бавило историјатом једне од највећих општина наше престонице. Звездара је у историјском контексту веома занимљива, препуна тајни…периферија у Краљевини Србији, потом Југославији, која није имала разлога да „завиди“ тадашњим централним општинама Београда. Делови територијe данашње Звездаре се у доступним документима помињу још у време турске окупације, али савремена историја „почиње“ од 1887. године, када се на брду „Велики Врачар“ (потез Звездарске шуме) залагањем професора Милана Недељковића отворила Астрономска опсерваторија са звездарницом, по којој читав крај добија име Звездара. Та „Звездара“, тада званично Пети рејон, обухвата Вуков споменик, Булбудер, Звездара, Пашина чесма и Зелено брдо.
До данашњих дана, написане су свега две књиге које се односе на ову општину, а тематски везане за период између два рата и живот током Другог светског рата. Прва књига носи назив „Хроника Звездаре 1941-1944“, аутора Томе Расулића, објављена 1971. године. Аутор ове „хронике“ више се бави црвеним илегалцима током окупације, него реалним животом на тадашњој периферији. У неким сегментима књиге можемо уочити Булајићева филмска остварења са малих екрана, која су у домену фантастике а не реалности. Друга је књига аутора Милана Миће Стаменковића „Београдска периферија код Цветкове кафане“ из 2005. године. У овој књизи од стотинак страница можемо прочитати верно сведочење аутора, који је темељно прикупљао документа која се односе на одређене догађаје, људе и инфраструктуру овог краја. Бележио је своја сећања али и сећања и сведочења других савременика, записа из дневника итд. Управо у овој књизи су описани значајни догађаји међуратног периода и током Другог светског рата: „Аутор је изузетан посматрач, који запажа и памти толико чињеница, толико детаља да је то просто задивљујуће…Прецизни описи и бројне пикантности још боље све ово илуструју што је заиста доживљај за читаоца…“ записао је Чедомир Вучковић, дугогодишњи уредник Радио Звездаре.
Звездарски будисти Калмици или, просто како их је наш народ у Београду звао „Кинези“, у већем броју су били насељени у околини данашње Цветкове пијаце. У нашу земљу су дошли заједно са руском белом емиграцијом након пада и пораза царске Русије.
ПРЕДРАТНЕ ПОЛИТИЧКЕ ПРИЛИКЕ
Пре Другог светског рата главни политички ривали у овом крају су били Демократска странка и радикали (касније, ЈЕРЕЗА Милана Стојадиновића), док су упоришта у бирачком телу имали и Савез земљорадника (Земљорадничка странка), Социјалистичка партија Југославије др Живка Топаловића и Југословенска републиканска странка Љубомира Стојановића. ЈНП Збор Димитрија Љотића био је маргиналан у овом крају, са јако мало присталица, док је Комунистичка партија Југославије,која је била законом забрањена (Законом о заштити државе), деловала само кроз постојеће синдикате и, мање-више се бавила социјалним питањима и правима запослених а не неком озбиљном партијском борбом. Рецимо, у књизи „Хроника Звездаре 1941-1944“, на једном месту се помиње штрајк радника фабрике „Моравија“ и фабрике ципела „Бостон“, али аутор нигде није поменуо да су се власници ових фабрика веома коректно односили према вредним и стручним радницима, тако што су им давали позајмице за решавање стамбених питања и водили рачуна о њиховим животним условима. То је била епоха „поштеног капитализма“, у којој су се добри радници итекако чували и поштовали. У другим деловима Београда, комунисти и Збор су имали упориште међу интелектуалцима, радницима и омладином, али, по сведочењу Миће Стаменковића, у овом крају били су безначајни. Како је то бивало и по другим срединама, представљање кандидата у предизборној кампањи одржавало се највише по кафанама, док су се централне конвенције и масовни скупови одржавали на некадашњем платоу Ташмајдана. Како то у Србији бива и данас, радикали и демократе су ангажовали групе „букача“, како би једни другима опструирали кампању, што се неретко завршавало и физичким разрачунавањем. У то време кандидат није могао бити било ко. Онај ко је желео да се кандидује за народног посланика морао је да буде познат јавности, човек од угледа и да располаже знатним финансијским средствима. Кандидати су сами себи финансирали кампању, док су им њихове странке пружале само организациону подршку, тако да кандидат без капитала у то време није могао ни да помисли да се испред неке странке кандидује. Кандидати који би победили на изборима славили су по кафанама, свирачи би свирали до исцрпљења а кафеџије задовољно траљале руке. Без обзира што је тада политички живот био монополизован и релативно опасан, за разлику од данас, губитници избора нису много туговали ни бринули, јер ни једна влада није издржала мандат до краја, а за најмању грешку власт би падала и расписивали се поновни избори. „Једини позитиван ефекат показао се у финансијској и тржишној политици за време владе др Милана Стојадиновића. Но тај период економског успона трајао је кратко…после његовог смењивања економска и монетарна политика Југославије је нагло почела да губи углед на међународном плану“, наводи хроничар Стаменковић.
ВЕРСКИ ОБЈЕКТИ
Када говоримо о верским објектима у овој општини, нажалост, у хронолошком смислу не можемо да почнемо од православне цркве, чији верници чине већину у овом крају. Прва црква која се градила на Звездари била је католичка (ако изузмемо цркву-капелу Светог Николе на Новом гробљу из 1893) и данас нема Београђанина који за њу није чуо. Ради се о цркви Св. Антуна, која се пружа између Поп Стојанове и Брегалничке улице. Са градњом је завршено 1932. године. На том месту, пре почетка градње, од 1928. године (по неким изворима од 1926) био је самостан босанских фрањеваца. Црква је грађена и завршена у рапидно кратком року, али данашњи изглед цркве датира тек из 1962. године, када је довршен звоник. На истом месту је до почетка Другог светског рата била и енглеска предшколска установа, као и смештај за часне сестре које су радиле у београдским болницама.
Уз католичку цркву иде и баптистичка црква, која се налазила на адреси Булевара Краља Александра 264. Прва служба ове цркве је одржана 1930. године. На том месту је била све до реконструкције Булевара Револуције у социјалистичкој Југославији, када је зграда срушена 1973. године. Тек након дугог судског процеса, 1980. године, ова верска заједница добија решење о експропријацији и купује кућу у којој се и данас налази, у улици Слободанке Данке Савић.
Ипак, изградња Српске православне цркве има најлепшу причу у овом крају. Католичка богомоља коју смо поменули, Св. Антун, је главни „кривац“ за почетак градње православне цркве Покрова пресвете Богородице. Наиме, у Голубачкој улици 10, у близини цркве Св. Антуна, живео је Степан Ћосић са супругом Катарином. Гледајући фрањевце како дижу цркву, дошао је до закључка да у целом том крају, од цркве Св. Саве на Врачару све до Цветкове кафане (данас пијаце), нема православне цркве. Неколико година раније, још за живота, Патријарх Димитрије је одобрио фонд за изградњу Храма у том крају, али није било расположивог плаца.
На својој слави Св.Стевана, 9. јануара 1932. године, Степан Ћосић окупља пријатеље и виђеније људе и износи им своја размишљања, предлажући да се започне са изградњом православне цркве у суседству. Његов предлог је прихваћан. Убрзо након тога, отишли су по благослов и одобрење Патријарха Варнаве, и одмах кренули на посао. Степан купује кућу са плацем од Исака Бенсиона, у Кајмакчаланској улици бр. 55, и преноси власништво на Београдско-карловачку архиепископију. У одбор за изградњу су ушли Владимир Штерић-општински одборник, Сима Маринковић-пензионер, Видоје Ђерић-учитељ, Илија Савковић–свештеник, др Воја Станисављевић–лекар, Божа Илић-свештеник, Драгомир Спасић-кафеџија, Љубица Станисављевић–домаћица и други. Основан је и Грађевински одбор, и започета је изградња храма. Одмах по ископоавању земље за темељ звонаре, пронађен је гроб незнаног војника. Породица Ћосић је на том месту, о свом трошку, сазидала малу гробницу, на коју је постављена мермерна плоча са епитафом непознатом палом војнику. Прва служба у цркви Покрова Пресвете Богородице одржана је 14. октобра, 1933. године. Освећење цркве извршио је Викарни Епископ Викентије Вујић. Храм је подигнут делом новцем из тестамента Патријарха Димитрија (шест стотина хиљада динара), док су све остало прикупили верници и грађани. Највећи приложници, Степан и Катарина Ћосић, купили су и три звона за цркву, као и скупоцену икону Покрова Пресвете Богородице, коју је из Русије пренела бела емиграција. Степан Ћосић се упокојио 1936. године (родио се 1870. у Винчи крај Београда), а супруга Катарина, рођена године рођена као и њен супруг, али у Малом Мокром Лугу, доживела је дубоку старост и упокојила се 1960. године. Обоје су сахрањени у порти Храма Покрова Пресвете Богородице, са леве стране након улаза у цркву, док је са десне стране сахрањен први старешина храма, протојереј Илија Савковић. Две године након изградње и почетка рада цркве Покрова Пресвете Богородице, на Петровдан 1935. године постављен је камен темељац другог православног храма на Звездари, цркве Светог великомученика Кнеза Лазара, познате међу београђанима као „Лазарица“. Врло брзо се изградила, и већ на Видовдан 1936. године освештао ју је патријарх српски Варнава. План изградње овог храма је направио чувени српски архитекта Миомир Коруновић. У овој цркви се чувају делови моштију Кнеза Лазара и чудотворна икона Светог Мине.
До 1932. године, Београд је имао тринаест линија, са око 65 километара трамвајских шина. Тадашња периферија, Звездара, била је директно повезана са центром града чувеном шестицом, која је ишла од Цветкове кафане низ улицу Краља Александра једним смером до Лиона…
На крају, битно је напоменути и будисте Калмике. Калмици или, просто како их је наш народ у Београду звао „Кинези“, у већем броју су били насељени у околини данашње Цветкове пијаце. У нашу земљу су дошли заједно са руском белом емиграцијом након пада и пораза царске Русије. То је народ монголског порекла, махом насељен у региону Каспијског језера. Основно занимање им је било узгој коња. По неким изворима, управо по њима је дато име делу данашње Звездаре- Коњарнику, јер их је у већем броју било и тамо. Имали су добро организовану колонију на Звездари, која се простирала од Дескашеве до Улице Мите Ружића. Деца су им ишла у основну школу „Ћирило и Методије“ у улици Живка Давидовића. Калмици су саградили своју богомољу у Козарачкој улици, интересантну будистичку грађевину, коју су наши суграђани звали „Кинеска црква“. Имали су и своје свештенике, а првог међу њима звали су „Бакша“. Калмици су имали свој језик али не и писмо. Једина њихова писана књига је била богослужбена књига њихове вере. Након завршетка Другог светског рата, сви су отишли у ново избеглиштво на Запад, бежећи од Црвене армије. Остало је свега две породице Калмика. Калмички будстички храм, који је био јединствен у овом делу Европе, разорен је током савезничког бомбардовања Београда 1944. године.
ТРАМВАЈИ
Када је у Београду 1894. године прорадила прва трамвајска линија, од центра града до Топчидера, наша престоница је кренула путем осталих европских метропола. До 1932. године, Београд је имао тринаест линија, са око 65 километара трамвајских шина. Тадашња периферија, Звездара, била је директно повезана са центром града чувеном шестицом, која је ишла од Цветкове кафане низ улицу Краља Александра једним смером до Лиона, одакле су почињала два колосека и трамвај је ишао до самог центра, до споменика Кнез Михаила, где је уједно била и почетна станица. Изгледом, трамваји су били попут вагона возова, на улазу су била два степеника, на задња врата се улазило док се на предња излазило. Седишта су била дрвена, у предњем делу су биле преграде за ствари путника, и било је и делова у којима су постављане рекламе фирми. Возач трамваја је био „кочничар“, који је у стојећем положају управљао возилом, и отварао и затварао врата на свакој станици. Поред кочничара, обавезан је био и кондуктер, чија је дужност била да, уз продају карата, најави и полазак трамваја са станице. Постојала су предња и задња кола трамваја. Цена карте у предњим колима била је скоро двоструко скупља од цене у задњим колима. Постојале су ђачке карте и „маркице“ за носиоце Албанске споменице и других ратних одликовања. Шверцовање је била ретка појава, али је било популарно чувено „кешање“ качењем споља за „реп“ трамваја, или између кола. Чувена шестица и данас поносно језди Булеваром Краља Александра, од Цркве Светог Марка на Ташмајдану до Устаничке улице.
БОРДЕЛИ – БЛУДНЕ КУЋЕ
У Краљевини Југославији постојали су закони који су прецизно прописивали „најстарији“ занат на свету, као и објекте у којима се он обављао. Рецимо, бордели су имали законску обавезу да истакну на самом улазу црвени фењер или сијалицу. У крају око Цветкове кафане, постојале су три јавне куће: „Бабунски“, „Липик“ и „Велика Морава“. То су били нижеразредни бордели, треће категорије. У прву категорију спадали су објекти са млађим девојкама, у другу жене до 35. година, а у трећу старије жене. Запослене су имале посебне радне књижице и биле су под обавезном лекарском контролом. Власти су биле ригорозне, уз честе полицијске рације. Обично су жене завршавале „радни век“ у педесетим годинама живота. Од своје уштеђевине, у то време могле су себи на периферијама града да приуште мању кућу и тиме реше стамбене проблеме, а неретко су се и удавале за своје муштерије. Током немачке окупације, рад јавних кућа је био дозвољен, уз стриктну забрану да у њих улазе војници Вермахта.
ЗВЕЗДАРА ПОД ОКУПАЦИЈОМ 1941-1945
Хитлерова солдатеска бомбардовањем Београда 06. априла 1941. године започела је рат против Југославије. Више од пола Београда било је разорено. Након седамнаестодневног рата, Југославија потписује капитулацију у згради тадашње амбасаде Чехословачке. У књизи „Хроника Звездаре 1941-1944“, ни на једном месту се не помиње активност КПЈ до 22.,јуна 1941. Илегалци су мирно шетали градом, нису предузимали никакве акције. Окупационе власти су одмах основале Комесаријат за Јевреје и почеле са терором над тим народом. У почетку су млади Јевреји рашчишћавали рушевине разореног Београда, док су младе Јеврејке биле принуђене на понижавајуће послове и често биле злостављане. Београђани су, ризикујући свој живот, покушавали да спасу јеврејске суграђане. Мића Стаменковић дане окупације у својој књизи описује: „Грађани и омладина на периферији код Цветкове кафане у току рата, све до 1944, углавном су били политички пасивни. Омладинци старијих годишта окупљали су се у спортским клубовима и по кафанама где је било билијара. Млађи су се играли лопте по пољанама којих је било на претек, организовале су се утакмице улица против улице, шаховски турнири и слично…а највећи део времена проводили смо по редовима чекајући за хлеб и друге намирнице. Но, упркос свему владао је мир, и ко је поштовао наредбе полиције и војног режима није морао да се плаши за живот.“
Међутим, неке се ствари мењају од 22. јуна 1941. Наиме, када је Немачка напала СССР и комунистички покрет је „живнуо“ у Београду. У књизи „Хроника Звездаре 1941-1945“, аутор Расулић описује полицијске прогоне и масовна хапшења припадника КПЈ као и омладине Звездаре која је правила мање диверзије, палила дневну штампу и понеки камион. Вршена су појединачна убиства немачких војника и агената специјалне полиције. Са друге стране, Стаменковић у својој књизи наводи: „За многе од тих акција у то време ми нисмо знали, али становништво је одмах осећало последице такве политике. Нестала је свака животна сигурност за грађане, тако да су Београд и цела Србија доживљавали најтеже дане и и калварију незапамћеног геноцида окупаторског режима.“ Током окупације био је уведен и полицијски час. Становници периферије су били у бољем положају у односу на житеље у центру града, јер су живели у кућама, па су из дворишта могли да комуницирају са суседима. Такође, на периферији код Цветка, где је практично и био завршетак београдске општине, било је уједно и мање немачких патрола, те су грађани лакше пратили вести строго забрањених Радио Лондона, Гласа Америке и Слободне Југославије.
Крајем лета 1941. године, на углу Улица Војислава Илића и Неготинске, непознати младић је из пиштоља усмртио немачког војника, који није био на дужности. Тог дана је извршена прва озбиљна рација и у знак одмазде одведено стотину становника из Неготинске и околних улица, од којих се већина никада није вратила својим кућама. Након тог инцидента, завладао је страх овом београдском периферијом. Многи становници Звездаре, као и и других делова града, одвођени су на принудни рад у Борски рудник, где се градила пруга за потребе рудника која иначе никада није завршена. Владало се сиромаштво, а лакше су живели они који су имали иметак у злату, које су продавали у бесцење. Златом су се поткупљивали и немачки стражари, како би се спасили затвореници из логора или затвора.
Снабдевање храном је било на минимуму. Преко организације ДИРИС грађани су добијали бонове за снабдевање основним животним намирницама. Државне институције су нормално радиле, као и основне и средње школе. Београдски универзитети су били затворени. Недићева влада је покушавала колико-толико да створи услове за несметано функционисање. Рецимо, плате и пензије су се добијали на време, остали су на снази сегменти закона предратне Краљевине. Као и у осталим деловима поробљене Србије, тако је и на Звездари много породица остало без очева и мужева, који су одведени у немачке логоре као ратни војни заробљеници. Породице заробљених војника и официра добијале су новчану надокнаду, у виду класичне плате, од надлежног министарства Недићеве владе, уколико су они били запослени у цивилству или војсци. Износ плате је био довољан да се покрију основни месечни трошкови породице. И поред опште немаштине, криминал је био сведен на минимум. Постојала је црна берза која се одвијала тихо, а ко год је био ухваћен послат је на принудан рад. Када говоримо о Недићевој влади, важно је поменути и Комесаријат за избеглице под управом Томе Максимовића. Значајан број избеглих из НДХ, током окупације пронашао је своје уточиште у нашој престоници и на периферији Звездаре. Нешто касније прихваћен је и велики број породица из Словеније. Комесаријат је обезбеђивао смештај, посао и помоћ за прогнане. За сирочад без родитеља организовани су интернати и храна, као и школовање и изучавање заната. После рата, нове власти су подигле оптужницу против Томе Максимовића, а суд га је осудио на смртну казну која је касније била преиначена у дугогодишњу робију. Без обзира на многа сведочења грађана у његову корист, и на чињеницу да је тешко у то време балансирао између владе и окупатора како би спашавао избеглице, он је за нову југословенску власт био и остао „издајник и народни непријатељ“. Пуштен је из затвора пре истека казне, али врло брзо се упокојио. У лето 1944. године Недићева власт је покушала да изврши мобилизацију младића рођених 1919-1925. године, у састав Српске државне страже. Регрутна и лекарска комисија била је смештена у основној школи „Ћирило и Методије“, у Улици Живка Давидовића. Одзив је био катастрофалан, ко год је могао покушао је да се прогласи неспособним. Велика већина тих младића пребегла је у ЈВуО и партизански Космајски одред.
Савезничко немилосрдно бомбардовање Београда трајало је од априла до септембра 1944. године. У тим месецима, влада опште расуло међу грађанима, тако да је свако гледао да спашава сопствени живот. Без икакве стратегије, савезничка авијација је бомбардовала највише стамбене зграде и куће у ширем делу града, у којима су живели највише радници и сиротиња. То „добронамерно“ бомбардовање оставило је иза себе у рушевинама више од пола града, велики број убијених, инвалида и рањених. Периферија код Цветка је била за многе породице из центра града уточиште од бомби, јер је то био део града са великим ненасељеним површинама, и био је под мањом претњом од напада. Становници периферије несебично су помагали својим суграђанима из центра. Ноћивало се по кућама, а дању су се склањали у Денкову башту, која је смештена на самој граници данашњих општина Звездаре и Вождовца.
Наставиће се…
О аутору:
Душан Опачић рођен је 05.10.1977.године, у Београду. Пише поезију и кратке приче. Објавио је три књиге песама: „Урлик из тетрапака“ (2014), „Из апартмана 303“ (2015) и „Криви солитер“ (2016), издавач Пресинг – Младеновац. Такође је објавио књигу „Мајаковски песник револуције“ (Пресинг,2016), која представља кратку монографију и збирку публицистичких радова у периоду 2013-2016, посвећену једном од највећих руских песника. Кратке приче и песме су му објављене у неколико књижевних зборника. Уредник је и приређивач већег броја песничких антологија и зборника. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Говори енглески и грчки језик.
