Англосаксонци стратегијом завади па владај спречавају јачање било ког појединачног играча или пак прављење антизападне коалиције (Русије, Кине и Индије) која би могла у перспективи да угрози њихову глобалну доминацију
Пише: Геополитички аналитички тим Балкан фокуса
Да би разумели савремени свет морамо схватити како је устројен. Он није ни биполаран (а питање је у којој је мери и био у хладноратовско доба) а ни униполаран, ма колико то Америка желела. Он је хијерархијски устројен где су на врху пирамиде Англосаксонци а испод њих се налазе други. Кроз НАТО и ЕУ Англосаксонци контролишу пре свега Европу или прецизније њен западни и централни део. У тој хијарархији моћи различита места заузимају Европљани, Кинези, Индуси, Јапанци или Руси. Сукоби се дешавају за промену позиције у оквиру те хијерархије – са тим да Англосаксонци настоје да нико не ојача или да нико мимо њих не прави савезе (нпр. ноћна мора им је савез Пекинга и Москве). Исто тако нове силе, пре свега економске попут Кине, Индије или Бразила или пак старе које се враћају у игру попут Русије или Турске, настоје да и поред отпора ојачају своје позиције и да се успну у тој глобалној хијерархији степеницу више.
Кључна стратегија Англосаксонаца данас је обуздавање Кине и у том смислу спречавање савеза Пекинга и Москве који они виде као шансу да Кина купи руске ресурсе у Сибиру преко корумпиране руске елите и прескочи један степеник у игри моћи. Други крај стратегије је прављене јаког антикинеског савеза (или неколико њих) у који би поред „чланова англоскасонске породице” Америке, Британије, Аустралије ушла и Индија јер без ње нема успешне антикинеске стратегије „обуздавања” Пекинга. Индија жели подршку Англосаксонаца а иначе су и део Комонвелта, али не желе да се одрекну своје слободе и суверенитета и да је предају у руке англосаконском лобију.
Англосаксонска геополитичка култура има своје начине да покрене процесе који воду гурају на њихову воденицу па да је прихвате и они који се опиру. Нови хладноратовски продукт познатији као АУКУС, доноси нове изазове и усложњавање ситуације у доскора на изглед мирном крају планете. АУКУС-ов трилатерални пакт о поморској безбедности између Аустралије, Америке и Британије поново усклађује стратешки безбедносни пејзаж Индо-Пацифика и утиче на конвенционалну равнотежу снага Јужне Азије између нуклеарно наоружаних ривала Пакистана и Индије, приморавајући обе државе да преиспитају своје геополитичке и стратешке доктрине.
Осетивши неспремност Индије да се удружи са њима у борби против Кине, „англосаксонске нације” су одлучиле да створе нову безбедносну групу АУКУС. Другим речима, Индија ће можда морати да иде сама ако и када је у питању војни сукоб са Кином, јер није део савеза чији је мандат да задржи кинеског змаја. Уместо тога, Индија je део групе која има за циљ да се „брзо декарбонизује“ и „одржи климатске циљеве надохват руке“ (КВАД). Трилатерални безбедносни пакт охрабриће земље да повећају сопствене нуклеарне способности. Ако Аустралија може бити опремљена са више нуклеарних материјала, може и Индија – резоноваће Моди и његови помоћници.
Индија дипломатски ублажава безбедносне забринутости између САД и Кине, посебно због смањене улоге у Авганистану. Њу Делхи је распоредио своје трупе на недавно одржане руске војне вежбе Запад у Белорусији и пуноправни је члан Шангајске организације за сарадњу коју предводи Кина. Међутим, Делхи се сада налази у незгодном положају у којем је све теже дипломатски жонглирати сукобљеним приоритетима с обзиром на ескалирање америчко-кинеских тензија. Делхи ће сада вероватно интензивирати свој поморски савез са Вашингтоном. И наравно покушати то добро наплатити у виду економских бенефита и стратешке подршке.
Кина би, како би се супротставила индијском унилатерализму, могла бити мотивисана да склопи властити споразум (типа АУКУС) са Исламабадом, како би се направила противтежа Индији. Поморске безбедносне везе између Пекинга и Исламабада током година јачале су низом набавки наоружања, јер Пакистан модернизује своје способности поморског ратовања набавком технолошки најсавременијих фрегата кинеске производње.
За запад је ноћна мора сценарио да власт у Пакистану преузму талибанске исламистичке структуре са севера земље (иза којих су безбедносне структуре пакистана) у савезу са Кином. То би исто тако био огроман проблем и за Индију јер је Пакистан многољудна муслиманска земља са нуклеарним наоружањем. Исто тако и израелски стратези се прибојавају оваквог развоја „талибанске револуције” у Авганистану која би могла да се прелије у Пакистан, а не у Средњу Азију како би то пре свега Америке желела.
Напетости између нуклеарно наоружаних суседа Кине и Индије биле су велике након смртоносне граничне битке у јуну прошле године у стратешки важној долини реке Галван у индијској регији Ладах, у близини Тибета. Две најмногољудније нације на свету убациле су након сукоба десетине хиљада додатних војника у регион високих планина на Хималајима дуж границе од 3.500 километара. Индија и Кина, које су водиле опсежни гранични рат 1962. године, дуго се међусобно оптужују да покушавају заузети територију дуж своје незваничне границе познате као „линија стварне контроле”.
Све ово нам говори да ће дешавања у Азији и то пре свега у троуглу Кина, Русија и Индија бити од кључног значаја не само због јачања Кине коју Англосаксонци желе да обуздају, већ и да системом уговора вежу за себе кључне играче. Они настоје да стратегијом завади па владај (која подразумева и велике сукобе) спречи јачање било ког појединачног играча или пак прављење антизападне коалиције (Русије, Кине и Индије) која би могла у перспективи да угрози њихову глобалну доминацију и успостављену хијерархију моћи коју су до недавно сви поштовали као датост.
