Да ли је на помолу нова опозициона коалиција коју би водили Ђилас и Тадић са још неколико „лидера“ или је реч само о продужавању сапунице уједињавамо се да се никада не би ујединили.
Стална прича о уједињењу српске опозиције, подгрејана је ових дана писањем медија блиских Драгану Ђиласу, који тврде да се спрема савез два бивша и једног садашњег председника Демократске странке. Говори се о могућем савезу странке Слободе и правде Драган Ђиласа, Социјалдемократскае странке Србије Бориса Тадића и Демократске странке Зорана Лутовца. Како овај последњи фигурира само као чувар печата Деморкатске странке и нема политичку аутономију, реч је о савезу између Ђиласа и Тадића.
Ову идеју наводно промовише немачки опозициони парламентарац социјалдемократа Кнут Флекенштајн. Јасно је да запад и Немачка желе да ојачају опозицију кроз њено укрупњавање, али и да два бивша председника ДС који су годинама у лошим односима могу сада бити поново тим.
Оно што овде још штрчи је одсуство Вука Јеремића који је очигледно напустио Ђиласа јер је проценио да га овај маргинализује. Стога убацивање у игру Тадића има и за циљ да се пошаље порука да „Ђилас није сам“ и да може без Вука. Све ово делује као покушај спасавања Ђиласа који у опозиционим круговима губи и оне позиције које је имао.
Традиционално лоши односи Ђласа и Тадића датирају од 2012. године, јер је Тадић убеђен да га је Ђилас продао на председничким изборима како би му преотео странку.
Иначе ова двојица полтичара нису политчки комплементарни јер је Борис склон политичком теоретисању , док је Драган чист технократа.
Сарадња ове двојице би била могућа да постоји Демократска странка организационо и кадровски на нивоу оне, коју познајмео до 2012. године, у којој разлике међу њима не би биле толко видљиве. Данас, када они воде различите партије, и бивши су председници ДС-а тешко је замислити њихово заједничко деловање. Чак и да замислимо да може доћи до њиховог помирења, постоји проблем постојаности њихове коалиције, као и чињеница да њихово удруживање не може бити прост збир њихових присталица, већ се може очекивати њихово осипање. Све то у тренутку када су и један и други на пар процената подршке.
Ипак, иако ово не може бити победничка опција на националном нивоу, може бити тактички потез за београдске изборе на којима опозиција није без шанси.
Оно што би за опозицију било добро за сада изгледа немогуће, а то је да се Ђилас кандидује за градоначелника престонице на челу уједињене опозиције где би имао реалне шансе, а да рецимо Тадића кандидује за председничке изборе где немају шансе. То значи да би Ђиласа требало да подржи не само Тадић и маргинални Лутовац већ и Јеремић, Радуловић, Обрадовић и неки други. Но то Ђилас неће урадити јер му је позиција градоначелника Београда сувише мали плен.
Пише Василије Мишковић
