Звезда југословенске и српске забавне музике неће отићи у заборав. Овај уметник врхунац популарности доживео је 60-тих, 70-тих и 80-тих година прошлог века у Југославији и Совјетском Савезу.
„Многи су ме безуспешно копирали, па су чак појединци које не желим да прозивам, на сцени правили од тога врхунски кичерај. Ипак, најдраже ми је признање врхунског певача Здравка Чолића који је отворено рекао да је пресликао моју сценографију и кореографију. Поштено, нема шта!“
За многе генерације незаборавно време, обележило је ривалство са клубовима обожавалаца такође, мега популарног Микија Јевремовића, који су себе називали „микистима“, иако су две звезде имале бројне заједничке наступе и били велики пријатељи
У срцима бројних пријатеља сарадника али и бројних обожавалаца који и даље осећају носталгију за давно прохујалим временима, Ђорђе Марјановић ће бити симбол непоновљивог и лепог времена и симбол музике која буди нека, помало заборављена, романтична осећања.
Небо над Београдом, над Србијом, над читавом некадашњом Југославијом и ономе, што је географија од пре четири деценије препознавала као Источни блок, засветлело је, посебном светлошћу, јер се још једна велика музичка звезда преселила у вечност. Ђорђе Марјановић, један од највећих музичких уметника заувек нас је напустио и отишао у легенду.
На тренутак је заћутао дан над Белим градом и утихнуо онај, лагани, шмекерски „Звиждук у осам“.
Ђорђе Марјановић рођен је у Кучеву, гимназију је завршио у Пожаревцу, а у Београду је студирао на Фармацеутском факултету. Факултет није завршио, а пре него што је почео да се бави музиком радио је као истоваривач робе на железничкој станици, разносио је млеко и новине. После тога запослио се на Радио Београду као инкасант, а статирао је и на филму и представама ЈДП-а.
Први пут је запевао на аудицији певача које је организовало Удружење џезиста Србије, а после тога почео је да пева по забавама у Београду. Преломни тренутак у његовој каријери десио се крајем 1950-их када га је шеф једног оркестра позвао да на једном наступу пева у паузама између два блока песама. Публика је била одушевљена његовим извођењем. Његово појављивање на телевизији са песмом „Звиждук у осам“ изазивало је опште одушевљење. Он је био први певач забавне музике на простору Југославије који није само стајао за микрофоном већ је падао на колена, плакао, бацао сако у публику.
Музичка каријера
Прва плоча Ђорђа Марјановића Музика за игру појавила се у продаји на његов рођендан, 30. октобра 1959. године. Продата је у 11.000 примерака, у време кад у Југославији није било више од 20.000 грамофона. Друга ЛП плоча, под називом Мустафа објављена је 1962. године. Омоте за обе плоче обликовао је познати српски дизајнер Љубомир Павићевић Фис. Са нумерама ,,Песма разносача млека” и ,,Продавач новина” учествовао је на фестивалу у Опатији 1906. године и освојио три награде.
На такмичењу Златни микрофон 1961. године у Дому синдиката, по мишљењу публике неправедно му је одузето прво место и незадовољни „ђокисти“ су на тргу Маркса и Енгелса (данас Николе Пашића) направили демонстрације и уличне нереде, тако да је милиција морала да интервенише. Да би некако смирио разбеснелу масу, Ђорђе се попео на кров аутомобила и одатле певао својим обожаваоцима.
„Многи су ме безуспешно копирали, па су чак појединци које не желим да прозивам, на сцени правили од тога врхунски кичерај. Ипак, најдраже ми је признање врхунског певача Здравка Чолића који је отворено рекао да је пресликао моју сценографију и кореографију. Поштено, нема шта!“ рекао је у једном од многобројних интервјуа, Ђорђе Марјановић.
Године 1963. започиње каријеру у СССР-у, чија га је публика прихватила од првог тренутка. О његовој популарности у овој земљи најбоље говори податак да је на стадиону “Лењин” имао петнаест узастопних концерата певајући сваке вечери пред петнаестак хиљада људи.
Учествовао је на готово свим југословенским фестивалима забавне музике – Београдско пролеће, Ваш шлагер сезоне, Фестивал Опатија, Песма лета, Сплитски фестивал, Загребачки фестивал, као и неколико пута на југословенском избору за Песму Евровизије. На Беовизији 2009. је наступио заједно са Оскаром и саставом Бјути квинс у песми Суперстар Огњена Амиџића, Владимира Граића и Саше Милошевића Марета.
У априлу 1990. на концерту Лепе Брене на ком је био гастујући извођач доживео је мождани удар, док је певао песму „Мене нема ко да жали“. После тога једно време остао је потпуно без моћи говора.
Касније му се говор повратио у извесној мери, могао је да прича, али отежано. Упркос болести, на инсистирање својих обожавалаца приређивао је концерте где је углавном певао са гостима и на плејбек своје старе хитове. Појављивао се и на концертима других певача и као гост на телевизији. Опростио се од публике и 31. маја 2004. концертом у центру Сава.
Јуна 2016. године појавио се на фестивалу Песма лета у Смедереву и на плејбек извео песме Звиждук у осам, Романа и Никад није касно.
Добитник је великог броја награда и признања, међу којима су: признање Национални естрадно-музички уметник Србије (2018), Златни микрофон Радио Београда (2016), Сретењски орден трећег степена (2015), Златна плакета Београда, Орден рада, Орден заслуга за народ са сребрним венцем. Председник СССР Михаил Горбачов доделио му је Орден за учвршћивање пријатељства и ширење културних веза између Југославије и СССР.
У Србији су постојали клубови обожавалаца Ђорђа Марјановића, чувени „ђокисти“ које је он редовно обилазио и изузетно поштовао.
То, за многе генерације незаборавно време, обележило је ривалство са клубовима обожавалаца такође, мега популарног Микија Јевремовића, који су себе називали „микистима“, иако су две звезде имале бројне заједничке наступе и били велики пријатељи.
У тадашњем Совјетском Савезу Ђорђе је био веома популаран певач. Певао је у највећим дворанама и био дочекиван са почастима. На једном од тих путовања Ђорђе је упознао и своју супругу Ели, са којом је у био у браку од 1966. и има троје деце.
Једина земља, која је Ђорђа прогласила за „персона нон грата“, и престала да емитује његове песме и да га позива на гостовања била је Хрватска, и то због наводног сукоба између Ђорђа и најпопуларнијег певача забавне музике у Хрватској – Вице Вукова. Између две музичке звезде дошло је до наводне свађе на фестивалу „Песма лета“ 1968. године у Тучепима.
Вукову је касније, због повезаности са забрањеним политичким организацијама суђено и био је приморан да се повуче из света музике, чак је једно време живео у Паризу, а касније су и Ђорђе Марјановић и Вуков потврдили да никаквог сукоба међу њима није било.
У срцима бројних пријатеља сарадника али и бројних обожавалаца који и даље осећају носталгију за давно прохујалим временима, Ђорђе Марјановић ће бити симбол непоновљивог и лепог времена и симбол музике која буди нека, помало заборављена, романтична осећања.
Пише: Јелена Недељковић
