Каква права и слободе на друштвеним мрежама могу да очекују „обични“ смртници када су корпорације санкционисале председника Америке Доналда Трампа?
Интернет је простор на коме доминирају правила корпорација а не закони држава или повеља УН о људским правима.
Слобода говора је темељни принцип демократије, заштићена је УН декларацијом о људским правима. Слобода говора доприноси „тржишту идеја“ слободној размени различитих мишљења.
Корпорације у чијем власништву су друштвене мреже спроводе политику цензуре и гуше слободу мишљења и изражавања.
Одбијање корпоративних медија да пренесу изјаву тадашњег председника Америке Трампа „зато што је непроверена и можда лажна“, искључивање преноса уживо те на крају суспендовања његовог налога на Твитеру и ограничавање домета Фејсбук објава, класичан је пример цензуре у гушења слободе говора које смо ми на истоку Европе под флоскулом „вербалног деликта“ имали прилику да преживљавамо током комунистичког тоталитаризма.
Ако је председнику Трампу суспендован Твитер налог под изговором „бриге за душе корисника“, шта да очекују „обични“ смртници?
Трампове присталице су тада протестовале, позивајући се на Први Амандман, који гарантује да влада ни на који начин неће ограничавати слободу говора. Проблем је што друштвене мреже нису влада, нити корпорације које су власници друштвених мрежа морају имати адресу у Америци. Друштвене мреже су у власништву приватних корпорација и компанија. Пре него отворимо налог на некој друштвеној мрежи ми се саглашавамо са условима компаније којој припада та друштвена мрежа. Тим саглашавањем дајемо овлашћење компанији да располаже или не располаже нашим подацима, да санкционише односно суспендује налог који смо код њих отворили, уколико компанија процени да смо прекршили њихова правила на која смо пристали отварањем налога.
Дакле, иако је можда седиште компаније, чију друштвену мрежу користи председник Америке, у Америци, Први амандман за друштвену мрежу у њеном власништву, не важи. Можемо дискутовати да ли се тим правилима корпорације постављају изнад државе/држава и чији је заправо виртуелни свет и који или чији закони важе у њему. То, пак, неће вратити Трампа на Твитер, нити слободу говора на друштвене мреже.
Фејсбукови алгоритми који су првобитно служили за побољшање оглашавања и прецизније проналажење клијентеле за оглашиваче, на крају су постали средство за цензуру и практично укидање критичког мишљења. Врхунац гушења слободе изражавања на Фејсбуку достигнут је уочи председничких избор у САД увођењем тзв факт чекера (fact-checking) којима је примарни циљ био елиминација било каквих критичких објава на рачун Бајдена, па чак и сатиричних.
Поезија, проза, фикција, сатира, све је подложно санкционисању факт чекера уколико није у складу са њиховом интерпретацијом стварности, поготово ако се којим случајем у некој објави помене Бајден, Хилари, или неко други из тог кружока. Лицемерна борба факт чекера против измишљених вести и говора мржње је постала средство за обрачун са неистомишљеницима. На Фејсбуку није дозвољена никаква другачија интерпретација политичких или историјских догађаја сем оне коју аминују факт чекери.
За разлику од ЕУ у којој су „говор мржње“ и „политичка коректност“ постављени на пиједестал божанстава, попут култа личности у комунистичким тоталитарним режимима, у америци постоји термин/појам fighting words – борбене речи. То су речи или реченице које имају тенденцију изазивања насиља или којима се наноси повреда. После нереда на Капитолу, који је благо речено био мало чудан, Трампу након изговорених и на Твитеру написаних „борбених речи“ више није било спаса.
Слобода говора је темељни принцип демократије и заштићена је УН декларацијом о људским правима. У већини демократских држава је заштићена Уставом. Слобода говора доприноси „тржишту идеја“ слободној размени различитих мишљења. Плурализам мишљења је темељ демократских друштава. Али у сајбер свету, на друштвеним мрежама, које су у власништву корпорација, слобода говора нема претерани значај. Заправо, непожељна је. Тамо важе друга, корпоративна правила.
Пише Жељко Ињац
