Нон–пејпери који се тичу прекрајања граница на простору Западног Балкана, непрестано изазивају јаке и опречне реакције, како домаће, тако и регионалне и међународне јавности
Нон–пејпер предлаже решавање српског националног питања припајањем већег дела Републике Српске Србији, албанског националног питања припајањем тзв. Косова Албанији и хрватско национално питање припајањем већински хрватских кантона у БиХ Хрватској
Инцијатива Мини Шенгена се у датим геополитичким и регионалним околностима чини прикладнијом за очување територијалног интегритета Србије од предлога изнетим
нон-пејперима
Први у низу нон-пејпера за који многи тврде да је ,,пробни балон“, а који је наводно словеначки премијер Јанез Јанша наводно доставио Бриселу, засигурно није део словеначке спољнополитичке стратегије. Јанша је, нема сумње, нечији гласноговорник, а чији, тешко је утврдити, с обзиром на чињеницу да нон–пејпер предвиђа решења која се, у целини посматрана, не уклапају у спољнополитичке агенде водећих европских и светских земаља.
Укратко, нон–пејпер поручује да је постојеће стање на Западном Балкану неодрживо и да, овакав какав тренутно јесте, он нема европску перспективу. Као решење предлаже се решавање српског националног питања припајањем већег дела Републике Српске Србији, албанског националног питања припајањем тзв. Косова Албанији и хрватско национално питање припајањем већински хрватских кантона у БиХ Хрватској. Сасвим случајно или намерно, наводи се и пример аутономије коју ужива Јужни Тирол, италијанска аутономна област са специјалним статусом, као модел за решавање статуса већински српских средина на КиМ, те као резервна опција за хрватско питање у БиХ. Најзначајнија порука овог документа јесте да је целокупном Западном Балкану потребан ,,нови Дејтон“ и да на том простору једино могу да функционишу националне државе. Баш зато документ препознаје Србију, Хрватску и Албанију као једине стабилне и функционалне земље у региону. Овај папир по нас носи више негативних неголи позитивних опсервација. Позитивно је то што се признаје да српско национално питање није решено и што се у обзир узимају и српски интереси, што се признаје да је Србија важан фактор у региону без кога нема свеобухватних решења, што се прихвата могућност да се већи део Републике Српске припоји Србији, што се Рашка област, Војводина и тзв. Прешевска долина не доводе у питање као део Србије, те што су Бошњаци, за разлику од претходних деценија, препознати као део проблема, а не део решења.
Са друге стране, негативно је то што се сада већ отворено говори о реализацији пројекта Велике Албаније и што нема ни речи о будућности Црне Горе и Северне Македоније, као две мултиетничке и мултиконфесионалне државе и више него оптерећене унутрашњим несугласицама. Проблематично је, наравно, и то што нам се нуди наше за наше. КиМ јесте војно окупирано и Србија нема фактичку контролу над њим, али нам, чак и ако оставимо по страни историјски, културни и духовни значај тог простора за Србе, оно де јуре припада, где је Резолуција СБ УН 1244 сасвим солидна основа за реинтеграцију КиМ у уставноправни поредак Србије. У Републици Српској Срби чине преко 82% становништва и имају значајну политичку аутономију и могућност за тесну сарадњу са Србијом као добру основу за одбрану српских националних интереса на том простору. Српско национално питање у овом тренутку би морало да обухвати, поред територије Србије са КиМ и Републике Српске, и Црну Гору, где у овом тренутку између 35–37% грађана чине Срби. Српски народ Црне Горе се осећа угроженим у тој земљи, где није пропорционално заступљен у структурама власти и где му се негира национални идентитет, а да притом нема институционалне механизме за своју заштиту и развој. Као такав, природно је оријентисан према Србији као својој матици, док је уставна обавеза политичког руководства у Србији да се стара не само о свим грађанима Србије, већ и о свим Србима у региону и свету.
Сходно томе, овакав предлог за српске националне интересе није прихватљив из простог разлога што сада време ради за нас. Инцијатива Мини Шенгена се у датим геополитичким и регионалним околностима чини прикладнијом за очување територијалног интегритета Србије и истовремено чвршће политичко, економско и културно везивање Српске и Црне Горе за њу.
Пише Рајко Петровић
