Не може нешто што је интегрални део нас самих да се третира као вирус. Не може чак ни да се каже да се шири попут вируса. Култура је срж нашег постојања. Она је у нашој ДНК секвенци, самим тим нити је вирус, нити је вирална
Многи упадну у замку и верују у то да је култура вирална, чак то оправдавају и идејом да ако нешто није у медијском етру, поготово дигиталном да се оно није ни догодило.
Култура има разних. Од физичке културе, преко културе становања, културе исхране, музичке културе, ликовне културе, културе говора и многих других долазимо да савременог уметничког изражаја који једног дана ако издржи тест времена постаје део онога што називамо културно-уметничко наслеђе.
Људски род је од памтивека имао потребу да комуницира. Од најпримитивнијих звукова, и гестикулација, преко осликаних пећина, димних сигнала, па у мало касније доба глинених таблица, папируса, преко Гутенберговог изума до радио таласа, и данас дигиталног кода. Принцип је исти, жеља је иста. Једино се променио медијум и пенетрација. Информације и подаци сада постају доступни свима без обзира на демографију, друштвена или стратешка припадност или географску локацију. Бомбардовани смо не свакодневно већ из минута у минут новим садржајима који захваљујући брзини преноса постају скоро немогући да се провере или да им се да некаква додатна критична вредност. Информације и подаци су заиста постали вирални. Као и сваки вирус њима је неопходан домаћин да би опстали, да би се размножавали и даље ширили. Вирусу је неопходно да му домаћин даје уточиште јер без домаћина ни вирус не постоји; он само негде лежи успаван. Вируси својим постојањем не помажу домаћину. Напротив отежавају му егзистенцију и врло често имају деструктивно дејство са фаталним исходом.
Са друге стране имамо нешто што се данас поима као култура. Инстиктивно када кажемо култура, већина помисли на позориште, музеје, литературу или сликарство. У преводу, често мешамо културу и уметност. У плетори умећа и још широј распрострањености података јасно дефинисане уметности нестадоше.
Сад то не значи да треба да се на неки начин снобовски односимо према новим садржајима и да им ускраћујемо право грађанства само на рачун њиховог порекла, то можда само значи да треба да имамо јасну дефиницију онога што је мејнстрим уметност и онога што може једног дана да стекне тај епитет. Култура има разних. Од физичке културе, преко културе становања, културе исхране, музичке културе, ликовне културе, културе говора и многих других долазимо да савременог уметничког изражаја који једног дана ако издржи тест времена постаје део онога што називамо културно-уметничко наслеђе.
И сада када се питамо да ли култура може да постане вирална одговор је јасан. Не може нешто што интегрални део нас самих да се третира као вирус. Не може чак ни да се каже да се она шири попут вируса. Култура је срж нашег постојања. Она је у нашој ДНК секвенци. Култура то смо ми. Када би смо покушали да је опишемо, сам чин описивања би био њена екстернализација. Чак неко вештачко давање културе у подизвођење неком другом. То би било као да дајемо сопствену егзистенцију у подизвођење неком другом. Многи упадну у замку и верују то, чак то оправдавају и идејом да ако нешто није у медијском етру, поготово дигиталном да се оно није ни догодило. Култура то смо ми, ми нисмо вирус.
Пише Александар Илић
